У питању је популарни београдски предратни певач оперске и народне музике Милан Бата Тимотић, један од најпопуларнијих певача Краљевине Југославије.
Убацивањем аудио-визуелног садржаја песме Милана Бате Тимотића у свој филм, драмски писац Душан Ковачевић и режисер Слободан Шијан су кроз ово своје култно филмско остварење из 1982. године желели по свему судећи да суптилно "одшкрину врата" врата неког света који је постојао и пре комуниста, а о коме послератне генерације нису имале представу, обзиром да се тај период у СФРЈ није приказивао афирмативно. Стога су креатори овог филма, правећи успешну пародију једног друштвеног система с краја 1970-их година у коме се чека да неприкосновени вођа погребног предузећа "Дуго коначиште" Пантелија коначно умре, а успели су да прикажу и оригналнце свене највеће сахране у историји српског народа Краља Александара у цркви Св. Ђорђа на Опленцу и снимке једног црно-белог тон филма снимљеног пред сам почетак другог светског рата у Београду који је носио наслов "Прича једног дана". У њему се појављује главни лик ове приче.
Уз ову документаристику се у овом култном филму појављују и прикази ондашњих варошких Срба, предузетника са са цилиндрима, грамофонима и аутомобилима, правим предратним грађанским слојем и капиталистима за које се у време настанка "Маратонаца" није баш обраћала пажња. слике о предратној Југославији биле су бледе и нису се уклапале у слику "новог социјалистичког друштва".
Неми славуј
Јунак наше приче, певач Милан Бата Тимотијевић, рођен је у Мачви, у место Баново поље близу Шапца 1908. године. Дуго се мислило да ће мали Милан остати нем јер, као дете, прележао шарлах и дуго није могао да говори. Међутим, када је проговорио - пропевао је. Преселио се у Београд где је завршио Правни факултет и запослио се као општински службеник. Али, његова права љубав од малена била је музика!
Зато је Милан почео да наступа по аматерским концертима, вежбао је глас и ускоро постао стални члан Краљевске опере. Негујући народну песму, често је певао на радио Београду што је само повећало његову популарност. Прве грамофонске плоче снимио је за издавачку кућу Одеон 1927. године.
У времену до Другог светског рата живео је и радио у Београду, а као члан Београдске опере често је гостовао и у Бечкој опери. У слободно време волео је да оде у родни Шабац где се дружио са старим пријатељима.
"Сви ви што маштате о срећи"
Људи који и данас препознају овог певача памте га из црно-белог тон филма "Прича једног дана" снимљеног у продукцији Артистик филма из 1940. године у Београду. Овај кратки филм режирао је београдски Јевреј Макс Калмић, кога су Немци стрељали одмах по окуипацији Београда у мају 1941. године. У овом деветоминутном остварењу приказан је живот краљевске престонице у једном дану, Београда једног другог система и једне друге грађанске класе.
Ратне године
Милан Тимотић се оженио Миленом Вуковић, али нису имали деце па су се развели пред рат. Други светски рат дочекује као мобилисани резервни официр у Бијељини, а током Априлског рата се берио и у околини Ваљева и Ужица. ПО оргнаизовању наставка борбе против окупатора, Тимотић се придружује лојалним официрима и ставља се на р асполагање начленигу Главног штаба и министру војном Краљевине Југославије, генералу Драгољубу Михаиловићу. Већи део рата проводи по задатку у окупираном Београду као Дражин илегалац под командом потпуковника Жарка Тодоровића Валтера.
Одлазак "напоље"
Пред улазак Црвене армије и партизана у престоницу, Тимотић успева да се извуче и пређе у Аустрију. Прве године по завршетку рата проводи у Салцбургу, где је био ангажован као певач у тамошњој опери и где је снимио два филма. Након тога, прелази у Беч где као дипломирани правник и познавалац језика постаје правни саветник Међународне организације Уједињених нација за избеглице која је водила рачуна и о припадницима српске емиграције који су се предходно повукли из Југославије под налетом нових власти. Успешна чиновничка каријера у Аустрији дала му је улазну карту за рад у Њујорку где је такође радио за Уједињене нације. Након тога коначно се настанио у Чикагу, граду познатом као стециште четничке емиграције.
Фото: Принтскрин Јутјуб/Милан Тимотијевић
1959. године Милан Тимотијевић упознаје 25 година млађу америчку пијанисткињу Џоан Корнел. Венчавају се две године касније у Чикагу, а заједно са Џоан приређивао је бројне концерте широм САД-а упоредо снимајући и за продукцију грамофонских плоча "Балкан" махом српске изворне и четничке песме, али и оперске арије. Умро је 13.новебра 1988. године од последица срчане болести. Сахрањен је на гробљу манастира Светог Саве у Либертвилу, држава Илиноис.
