Тог 20. октобра 1941. године Крагујевчани који су избегли стрељање читавог живота живо су се сећали. Заувек их је прогањао тај октобар и о њему су говорили веома емотивно, а како и не би када су преживели један од најстрашнијих покоља у Другом светском рату.
Међу њима били су и великани културе Србије попут сликарке Оље Ивањицки и глумаца Мије Алексића, Љубе Тадића, Васа Пантелић, Драгомира Фелбе, вајара Николе Кока Јанковић.
Како се Оља Ивањицки спасила оца од Немаца
20. октобра 1941. године, немачки војници ушли су и у кућу Ољиног оца, руског емигранта Василија Васиљенка Ивањицког, мајора руске, касније југословенске војске, запосленог у крагујевачком Војно-техничком заводу као стручњак за балистику.
У Крагујевцу је Василиј Ивањицки тада живео са десетогодишњом ћерком; његова жена, Вероника Михаилова Пјотровска, преминула је пет година раније. Убрзо по рођењу ћерке разболела се од туберкулозе; девојчица ју је годинама гледала кроз стаклена врата спаваће собе. Са лечења, из санаторијума у Словенији и Швајцарској, слала јој је цртеже уместо разгледница. Усамљеном детету највећа радост је била када би му отац увече, по доласку са посла, читао романе руске фантастике и тиме побуђивао машту.
Фото: М. Лабудовић
Прочитајте још
Сликарка Оља Ивањицки је годинама касније, у интервјуу "Политици" 18. новембра 2007, испричала:
"Немци су дошли у нашу кућу, с намером да одведу оца на стрељање. Да, знала сам, баш на стрељање. Иако сасвим мала, казала сам Немцима, на немачком језику, да је мој отац Рус, белогардејац... И молила сам их да га не одводе од куће... Били су запањени мојим знањем немачког, аргументима и молбом детета... Тако сам спасила мог оца Василија."
Убрзо након тога Оља Ивањицки је кренула да похађа часове цртања код сликарке Љубице Филиповић. Имала је 14 година када је њен портрет извајао будући академик Кока Јанковић. Рад се налази у заоставштини сликарке.
Прича Мије Алексића
Ујутру 20. октобра два ђака осмог разреда Друге мушке гимназије, Василије Васа Пантелић и Милосав Мија Алексић спремали су да пођу у школу, свако са своје стране града. Како се већ у првим данима окупације у зграду гимназије уселила немачка болница, њихово одељење, са још једним, измештено је у зграду бивше Грађанске школе у близини Великог парка, где се преселила и школска администрација.
Мију Алексића тог јутра је мучила математика - биће прозван, а није спреман. Намештајући фризуру пред огледалом говорио је себи: „Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година".
Скоро 30 година касније, тада већ бард српског глумишта, у интревјуу „Радио ТВ ревији" маја 1970. Мија Алексић је испричао своја сећања на тај дан.
Шетао је тог јутра по дворишту с књигом у руци преслишавајући се. Отац Велимир виче: „Зар се сад учи?" Он се правда, и на капији се судара са мајком Синђом, која је носећи векну црног хлеба повикала:
„Натраг! Немци купе људе..."
И док је с мужем расправила ко купи, зашто купи, и шта је видела, успела је да подвикне: „Сине, не иди!"
Мија је већ отрчао. Био је који минут до осам када је ушао у учионицу. Како ко стиже, „доноси информације". Те „кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку", потом „море, јок, право у интернацију, у кажњеничке логоре".
Први је час српског језика. Врата се отварају, на њима се појављује Немац, са шлемом, у црном мантилу и са шмајсером упереним у ђаке. Тајац. Неме, непомичне очи дечака гледају у врх цеви. Немац затвара врата и повлачи се, а потом их, ваљда због бољег ефекта, разваљује ногом.
„Лос, лос", урлао је зверски.
Професорка Бранка Ранковић стаје испред шмајсера питајући шта ће им деца. Немац је одгурује.
Стиже још Немаца. Фолксдојчери су се драли:
„У двориште, у колону по три!"
У дворишту мајка Синђа притрчава Мији. Донела му је зимски капут, додаје му га говорећи:
„Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб."
Мија скида мантил у коме је дошао у школу и даје га другу Бранку Николићу, који није понео ништа, и облачи капут. Узима векну хлеба од мајке, у брзини зграби њену руку и пољуби је. Види оца Велимира преко пута улице како непомично стоји, не успевајући ни руку да дигне у знак поздрава.
На улици су се ђаци збили у колону. Немци вичу „лос, лос" и колона креће пут барака на излазу из града. Чују се пуцњи, па рафали. Вриска жена, мајке трче за децом.
Око 19 часова оба осма разреда Друге мушке гимназије Немци изводе из бараке да их спроведу у пиварску школу.
„Идете кући", каже им један банатски фолксдојчер.
Они који су близу становали питају могу ли одмах кући. Пусте њих десетак. Остале су одвели у пиварску школу...
У сећању глумца Мије Алексића урезана је слика повратка кући: он отвара врата кухиње и види мајку Синђу у црнини, убрађену у црну мараму, и оца Велимира који је, чини се, остарио тај дан десет година. Њих двоје седе на клупи. Његова слика на зиду, рам са црним флором...
Немци су тог и наредног дана наствили са хапшењима. Мију су сакрили на таван и покрили га кромпирима. Мајка Синђа долазила је једном дневно да га нахрани. Толико се тресао да није могао сам ни да једе. Мајка му говори ко је све стрељан, а Мија промуца:
„Мама, ја нисам крив што сам остао жив."
Љуба Тадић
Професорка француског и српског језика крагујевачке гимназије Радмила Тадић је била удовица, сама је бринула о четири сина. У Крагујевац се доселила након смрти мужа 1933, који је био родом из Чачка и пре смрти радио као професор историје у гимназији у Урошевцу.
Када су ујутро 20. октобра 1941. Немци одвели ученике одељења В-3 Прве мушке гимназије, професорка Тадић ушла је учионицу у коме је било одељење В-1 и једног по једног ученика избацивала кроз прозор. Кроз дворишта, преко ограда, они су одлазили су кућама. Док је спасавала ђаке В-1, њени синови, основци Љуба, Растко, Димитрије и Душан, били су код куће.
Фото: М. Коковић
„У животу сам видео зло", причао је у једном интервјуу 2004. Љуба Тадић. „Имао сам дванаест година у Крагујевцу када су стрељали онај народ и оне ђаке, слушао сам те митраљезе, не само ја него и сви око мене. Никад више мртвачких сандука нисам видео него опет у Крагујевцу четрдесет четврте када је био Сремски фронт, па онда је дошло и ово најновије зло. Било је страшно и мени се учинило да ми се у свести, од онда у Крагујевцу до ових деведесетих година, затворио један круг. Разумем шта је Балкан, али питам се докле ће то тако..."
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
