- Јесте Свети Никола најчешћа, али није највећа слава, то је грешка. Није то највећи светитељ, има чинова небеских виших. Највеће славе су Христови празници, Богородичини, Јован Крститељ... Архангел Михаил... Архистратег небеске војске, генерал армије анђела. А Свети Никола је сто посто најчешћа слава јер су се тада људи највише крстили - рекао је Поповић.
- Свети Никола је најчешћа српска слава или крсно име, то је дан када се први предак породице крстио или где су се читаве породице крштавале. Тај дан су узимале за свог представника пред господом и чувара своје духовности. Сваки дан је неки празник, па имамо разних слава али по слави можемо да одредимо када је неко примио хришћанство.
- Порекло славе је ипак од Светог Саве, који је то утемељио јер је желео да на сваку српску главу залепи по страницу Светог писма. Да ли је успео, не знам до краја али ми морамо да се трудимо да се то настави, његове последње речи биле су, молим вас који долазите после мене, да наставите оно што ја због краткоће времена нисам успео да учиним. Ми би требало да помогнемо и објаснимо како се шта ради и на који начин - рекао је теолог а онда објаснио како треба славити славу.
Фото: Википедија
Често слушамо о славама које се славе по ресторанима, грешкама са обичајима, припремом трпезе, догађајима у дому који нису у складу са традицијом... Теолог Поповић каже да не осуђује ако неко слави у угоститељском објекту, али да слава не може да прође без одређених ствари.
- Слава је жито, вино, колач, свећа, босиљак, водица и тамјан. Свештеник пре славе освешта кућу, благосиља ваш дом и с том водицом се меси колач. За сваку славу се спрема жито, и то је слава, а оно друго што ми тиме називамо подводи се под реч журка! Не кривим никога ко слави у ресторану, знам више свештеника који су славили у парохијском дому јер имају толико пријатеља и родбине, а желе све да угосте. Слава треба да буде без дуванског дима и приче о политици. Врло ретко идем по славама, јер стварно желим да се на слави осећам лепо и духовно - рекао је он.
Прочитајте још
Жито мора да буде присутно на славској трпези, али с колена на колено, неки су престали да служе жито на слави верујући да њихови преци то нису радили.
Фото: Д. Дозет, СПЦ, Профимедиа
- Преци су и прали рубље на руке, а ми имамо машине за веш. Не може то баш тако да се гледа. Али за сваку славу мора жито, преко њега и бескрвне жртве кољива, помињемо претке који су нам донели славу. Нисмо ми пали са неба нити никли из земље, морамо да поштујемо претке и једину везу са њима имамо преко цркве.
- Пре свега, важан је обичај поклањања дарова деци. Увече се деци остави на прозор, када заспу, поклон а ујутру када се пробуде сматрају да је то Свети Никола послао. И јесте, преко родитеља, то је главни обичај. Иначе постоје и тренуци и места у земљи где се ни колач не приноси за славу. То је обичај јер су људи дошли из других крајева, и надали се да ће се вратити и тамо наставити да славе. То је заветни обичај али нема утемељење у садашњости. Колач, вино и жито су обавезни за сваку славу, то је као мала кућна литургија.
Да ли је Свети Никола увек посна слава?
- Увек је посна слава, јер је за време Великог поста, који је трећи по строгоћи. Први је Васкршњи, па Богородичин, па је на трећем месту 40 дана Божићног поста. Треба то испоштовати јер апостол Павле каже да награду добија само онај ко се такмичи по правилима - рекао је он.
Шта ако одемо код пријатеља или рођака на славу, а домаћини изнесу пред нас мрсну храну? Ово питање изазвало је благо негодовање код теолога, који каже да се то граничи са грехом.
Фото: Профимедиа/З. Јовановић/принтскрин Јутјуб/Вијести
- Ја сигурно на такве славе не идем, заиста то морам да кажем. Трудим се да то и не видим, рекао сам већ, то је непримерено... Ако нешто радиш, ради како треба и у славу светитеља и Бога. А не на слави где треба угодити Богу, ти се грешиш!
- Први људи у Рају су постили, није било мрса, и после тога су јели са дрвета живота. Ми данас имамо ту привилегију да постимо и онда се причешћујемо светим причешћем, и тада ми који постимо осећамо благодати те рајске средине и схватамо да храна није нека физиолошка дисциплина и преживљавање, већ су то благодати Божје - рекао је он.
- Није најважнија храна, већ да се миримо, кајемо, праштамо, у тој позорници светској седишта нас верника су резервисана само тамо где су седишта за покајање и праштање. А место на бини је само за господа.
(Мондо)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
