Крштеног имена Паул Штурм, био је Србин, али лужички. Отац Отон је био управник ловишта цара Вилхелма Првог и лужички Србин.
Паул је војно образовање стекао у Вроцлаву и Нансију, а по завршеној школи га је дочекао чин водника, али и Француско-пруски рат. Унапређен је врло брзо у чин потпоручника, а са фелдмаршалом Макензеном је био ратни друг.
У Србију долази по избијању српско-турских ратова где се истакао, а касније предаје на војној академији, а ту се и први пут оженио. Променио је Паул у Павле, а Штурм у Јуришић, с обзиром да штурм преведено значи јуриш. Као крсну славу је узео Светог Саву. Овај брак му ипак није устао, али је у Србији остао. Други рат који га је дочекао је Српско-бугарски 1885. године где је учествовао у борбама код Сливнице, а приликом повлачења српске војске се борио и на Црном врху код Пирота.
Фото: Википедија
До Балканског рата је био пензионисан 1900. године, међутим, врло брзо је и реактивиран. Краљ Петар Први га је изузетно поштовао јер су наводно били у истом пуку у Француској, под именима Пјер Кара и Паул Штурм.
У Балканским ратовима се пробио турски обруч око Куманова и пробио се до Скопља, Велеса, касније Прилепа и Битоља. За ове заслуге је унапређен у чин генерала. Касније, у Другом балканском рату је успео и да се "освети" Бугарима за пораз из 1885. године, учествовао је у Брегалничкој бици.
Прочитајте још
Пуцањ је одјекнуо у Сарајеву и врло брзо је захватио целу Европу. Штурм је добио да на западу Србије затвара и брани границе. Залагањем његове Треће армије је Антанти донета прва победа на Церу. Контранпадом ове армије је крајем августа ова армија избила на Дрину, а већ следећег месеца се борила на Мачковом камену. Централни део фронта су држали и у Колубарској бици. У повлачењу преко Албаније, последњи су напустили Пећ и штитили остатак српске војске.
Фото: Википедија
Године 1916. је Врховна команда поверила трећу армију генералу Милошу Васићу, а Штурм је послат у Русију да процени унутрашње немире у Добровољачком корпусу. Задржао се тамо до 1917. године када се преко Јапана вратио у Солун. Том приликом је одликован Орденом цветова Пауловније на великом крсту од стране цара Јошихита. Једини је српски официр са овим орденом.
Три године након завршетка рата, пензионисан је у 74. години живота, а сматрао је да је то била велика неправда. Оставио је иза себе 56 година војне службе и учешће у седам ратова. На другој страни су били Турци, Бугари, Арнаути, Аустријанци и Мађари. Борио се за Пруску, али и против ње. Борио се против Француза, а и уз њих.
Преминуо је 1922. године од последица запаљења плућа, а живео је до тада веома скромно. Комисија за реквирирање станова је "упала" у његов стан и закључила да је госпођи Јуришић "довољна једна соба и кујна", а остале три собе су одузете.
Фото: Википедија
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
