Млада Београђанка је завршила у једном арапском харему у Дубију, где је провела, чак, четири године. Није могла ни да замисли шта ће све тамо доживљавати. О нашој престоници је сањала сваке вечери, и када је помислила да је никада више неће видети, успела је да се у њу врати 1995. Њену невероватну судбину је преточио у роман Бранко Миленковић, који је назвао "Исповест из харема".
"Прошло је неколико дана, а моја свакодневица била је сива. Досада, самоћа, црне мисли. Стално сам маштала о Београду. Враћала се ноћу у њега, шетала Адом Циганлијом, а ујутру, када бих се пробудила, опет плакала. Онда ми је изненада, после обилног ручка, мој стражар саопштио да ћу ићи у мало дужу шетњу.
"Спремите се", казао је он, "За пола сата сам овде код вас". Када је дошао, кренули смо продужетком ходника, прошли кроз једна мала врата, спустили се низ неколико степеница и ушли у велику просторију са стакленим вратима. Та врата су се отварала и затварала по систему фото-ћелије. Напољу је опет било изузетно вруће. Била сам само умотана у лагано бело платно. Након двадесетак метара ходања стазом ушли смо у неко жбуње, као у тунел. Била је пријатна хладовина и након неколико десетина метара скренули смо десно, па опет лево. Испред нас је, као из раја, изронио предиван базен, неправилног облика, са каскадом на једној страни, слапом који готово да се није чуо.
У базену и поред њега било је, колико сам успела да проценим на први поглед, двадесетак девојака. Није се могло рећи која је лепша. За савремене укусе свака је имала по неколико килограма вишка, али за укусе простора на којем смо се нашле биле су идеалне..
Човек из моје пратње ми је показао да се могу освежити у базену. Рекла сам му да немам купаћи костим, а он ми је показао на једну малу просторију, сву у цвећу, са десне стране базена. Прошетала сам до ње, није било врата, а на средини просторије стајао је сто на којем су били поређани препарати за негу тела, најбољих и најпознатијих светских фирми.
На повећој полици, супротно од врата, били су купаћи костими, видело се неупотребљавани. Изабрала сам један, обукла га и спустила се у базен. На десетак метара од руба базена био је зид висок око три метра и тако на две стране. Остале две затварала је палата, односно њен депаданс. Измеду зида и руба базена били су прави наноси цвећа, међу којима је доминарало растиње ружичастих цветова. Све је деловало као из бајке.
Foto: Shuttersctock
Окретала сам се око себе, замахивала пливајући, а онда сам осетила нечију руку на леђима. Била је то Холанђанка. Силно сам се обрадовала, али она је одмах отпливала на другу страну. Схватила сам то као позив и кренула за њом. Сачекала ме испод слапа, урањајући у воду и појављујући се изнад ње.
"Знам како се осећаш, ја сам овде две године. Биће прилике за разговор, од данас ћеш често бити са нама, али води рачуна да превише не разговараш ни са једном од нас. Запамти само једно, одавде нико није побегао и не мисли о томе. Свака од нас има различита искуства, све зависи од тебе. Знам да су ти рекли о четворогодишњем боравку и стану у било којем крају света, али ниједна од нас не зна да ли је то истина. Неколико девојака отишло је одавде за ове две године, али ко ће знати где. На овај базен можеш да дођеш сваког дана, али више бих волела да се виђамо у теретани. Тамо ћеш вероватно сутра", рекла ми је Анет и отпливала.
Често смо се следеће недеље виђале на базену и у дворани са најсавременијим справама за билдере. Она је некако испословала да радимо заједно, справу поред справе. Касније ми је казала да је успела у томе захваљујући једном од људи из пратње, стражара, који показују више разумевања за жеље девојака него други.
"Они су безопасни", насмејала се Анет, показујући на наше стражаре.
"Ниједну од нас прстом нису дотакли", казала је Холанђанка.
Од ње сам чула да су остале девојке углавном из Европе и да су неке од њих, по сопственом признању, пре доласка у Дубаи биле проститутке високог ранга. Дакле она категорија која "ради" по луксузним хотелима и као пратња пословним људима највише класе. Заборавила сам да кажем да је два дана по доласку почео лекарски преглед -водали су ме од стоматолага до гинеколога и након детаљне медицинске контроле мога тела речено ми је да сам изузетно здрава. Све девојке су пролазиле тај пут, а Анет ми је казала да су такви систематски прегледи два пута годишње.
"Јеси ли била код Господара?", упитала ме једно поподне на базену моја пријатељица Холанђанка. Кад сам јој рекла да нисам само се смејала, одбијајући да говори детаље. Пошто сам са њом постала врло блиска, осећала сам да је особа од поверења. Упитала сам је колико често остале девојке одлазе у одаје човека чије смо власништво.
"Драга моја, толико ретко да се на то и заборави", одговорила је и додала: "Али зато постоје други начини да задовољиш оно што природа тражи од тебе", казала је загонетно се смешећи.
Истог дана, навече, мој собар је упитао желим ли да вечерам у соби или можда у башти, са још неколико девојака, јасно, тражила сам ово друго, изненађена понудом. Али осетила сам да се нешто мења у третману према мени. Веровала сам да је прошао период оцењивања, пробе или нечег сличног. На вечеру сам отишла, јасно у пратњи. Провели су ме кроз један део парка. Схватила сам да пролазим недалеко од базена. Иза живе ограде угледала сам светло.
Дошли смо до улаза и ја сам схватила да је то место где ћу да вечерам. На уздигнутом подијуму било је двадесетак столова, башта је била елипсастог облика са водом около и једном малом фонтаном у средини. Цвећа је било неубичајено много, можда чак и више него око базена. Никад ми неће бити јасно како су и на који начин довели толику воду у палату и око ње, у те силне базене, фонтане, вештачке водопаде.
Одређено је да за вечером седим са једном девојком која је била мојих година, имала је тамнију косу од моје, али могла се сматрати плавушом. Разговор смо почеле оценама хране, а онда ме она, на прилично лошем енглеском, упитала из којег сам краја света. Споменула сам Европу.
"Драга моја, све смо ми овде из Европе. Можда су две-три Американке, али питам те из које земље. Споменула сам Југославију, на шта је моја саговорница подигла главу и мало задржала поглед. Наставила је да једе и ћути. Када су мој и њен чувар одшетали до стола са пићем и почели разговор, удаијени од нас двадесетак метара, моја нова познаница је полугласно рекла.
"Ја сам Чехиња, знам Југославију, тамо сам долазила на летовање са родитељима. Из којег си дела Југославије?", упитала ме је.
"Из Србије", казала сам.
"Овде је до пре пет месеци била једна девојка из Србије, али нисам се дружила са њом и не знам како се звала", рекла је Чехиња.
Ја сам се просто скаменила. Нисам могла да верујем. Питала сам је да ли је сигурна, а Ирена је, јер тако се Чехиња звала, потврдно климнула главом. Тражила сам да ми опише ту моју земљакињу, коју је задесила иста судбина.
"Била је слична теби, само мало нижа и спомињала је често Београд и Нови Сад, тако да нисам сигурна где је живела пре доласка", казала је Ирена.
Након вечере, дуго сам стајала на балкону и ослушкивала гласове ноћи. Осећала сам тишину и мир који би за сваког неупућеног био опијајући, али не и за нас које смо овде и које знамо шта се крије иза зидина предивне палате.
Размишљала сам о тој девојци, хтела сам да сазнам још нешто, са ким је била посебно добра, како се звала, у ком делу палате је била, зашто је нема, да ли она припада оним девојкама које су "одслужиле" своје четири године и сада видају "ране" у некој од светских метропола. И то ми је постала утеха, та помисао да ћу за ово што ме снашло, ипак, добити неку награду. Био је то нови доказ пораза.
Сутрадан, након доручка, мој чувар је предложио да прошетамо. Знала сам да не смем да одбијем. Ћутала сам и кренула упоредо са њим. Веровала сам да ме води код Господара, да је дошао тренутак због којег сам овде. Обилазили смо делове палате, лаганим кораком, који ми је остављао довољно времена за разгледање. Дивила сам се раскоши, предивним а крајње једноставним детаљима ураденим у оријенталном стилу, парку који ми се учини непрегледним, а у ствари је био савршено испреплетан и обрастао у зеленило. Све је то давало утисак величине, монуметалности.
Застала сам да уберем један изузетно леп цвет, јаркоцрвене боје. Мој стражар је само климнуо главом. Прошли смо поред једног базена за који нисам знала, а оно што ме изненадило била је дискреција. Наиме, стражар ме повукао за руку, дајући ми до знања да кренем једном стазом у десну страну. То нас је двадесетак метара удаљило од базена, иначе много мањег од оног у којем сам се купала. Крајичком ока запазила сам да је у базену неколико девојака и да су све на окупу и то око једног мушкарца.
Када сам застала да се уверим у оно што ми се учинило, мој стражар је стао испред мене и показао да наставим пут. Водио ме до биоскопске дворане, за коју такође нисам знала, до велике библиотеке и кроз један простор величине рукометног терена, који би се могао описати само као ботаничка башта, јер је на релативно малом простору расло много различитих биљака, дрвећа и зеленила.
У соби сам се одмарала, слушајући музику са једног од канала радио-пријемника, који то у ствари није био. Имала сам могућност да притиском на једно од четири дугмета слушам одређену врсту музике. Могла сам да бирам класику, рокенрол, џез и оријенталну музику. Никада пре нисам слушала класику, али сада ми је годила.
Foto: Shuttersctock
Одједном сам на вратима зачула куцање. У собу је ушао мој собар, стражар, ђаво ће га знати шта ми је био, а иза њега Хафез. Љубазно се поклонио, упитао јесам ли добро расположена, каква је храна и сличне глупости. Гледао ме право у очи и рекао:
"Госпођице, Господар жели да вас види. Вечерас ћете бити у његовим одајама. Спремите се, доћи ћемо по вас после вечере".
Јасно, нисам могла ништа да једем. Главно јело нисам ни окусила, за столом сам седела са једном девојком из Француске. Она је била изузетно добро расположена. Појела сам само једно парче ананаса и кренула ка соби, али ме стражар усмерио у другом правцу. Ишла сам за њим. После педесетак метара, мало парка мало некаквог ходника, ушли смо у једну прилично велику собу, која је на средини имала укопану огромну каду. Унутра су биле две девојке које сам виђала на базену. Биле си голе и нису обраћале пажњу на мене и мог пратиоца. Додуше, он је одмах напустио собу, а ја сам ко последња будала стајала и гледала у зид.
Чула сам да ме једна од оних девојака дозива. Окренула сам се и видела да ми даје знак да се скинем и уђем у мали базен, каду. Лагано сам скинула одећу са себе и ушла у воду која је мирисала као и цела соба. Вода је имала неку чудну зеленкасту боју, али убрзо сам схватила да она долази од разних текућина за купање, које су стајале са стране у стакленим посудама и које су моје девојке сипале повремено у воду. Једна од њих ми је пришла, помиловала ме по грудима и упитала да ли ми је ово први пут да идем код Господара. Климнула сам главом.
"Не плаши се, нас две имамо искуства", рекла ми је.
После пола сата, можда цео сат, нисам имала осећај за време, у соби се чула музика неког, мени непознатог, музичког инструмента. Трајало је то неколико секунди, девојке су изашле из базена. Дошло је време да упознам Господара. Биле су огрнуте у неке свилене омотаче. Кренула сам малим ходником. Испред нас је ишао један млади човек, који мора да је стајао иза врата док смо се купале. Признајем, имала сам трему или нешто слично томе.
Врата су се отворила и нас три смо ушле у собу која је, кад сада враћам филм и покушавам да је проценим, имала око 100 квадратних метара. Као добар четворособан стан. Соба је имала два нивоа. Неколико метара од улазних врата почињао је други ниво, виши од првог за тридесетак сантиметара. У том делу собе стајао је огроман кревет, пресвучен црвеном свилом.
Foto: Shuttersctock
Никада у животу нисам видела толики кревет. Њих две су се бациле и почеле да се ваљају по лежају. Гледала сам око себе, а онда зачула да се лево од мене отварају врата. Погледала сам и видела човека којег сам одмах препознала. Био је то онај господин који ме пре више дана, када сам пролазила парком, позвао и којем сам прилично дрско одбрусила да ме остави на миру. Била сам као парализована. То је, дакле, мој Господар, за чије уживање Мајкл и Хафез путују по свету, налазе згодне и лакомислене девојке, каква сам и сама, и доводе их овом човеку на уживање", испричала је Београђанка.
Он је ишао према мени. Ставио ми је руку на струк и лагано кружио по мом стомаку, пошто сам стајала полуокренута према њему. Имао је крупне црне очи, мало већи нос и бркове, који су били прошарани седим длакама. Показао ми је према кревету, на којем су се оне две кикотале и ваљале, посве голе.
Кренула сам и у тренутку схватила да он држи део мог свиленог огртача у руци. Кренула сам одлучније и у тренутку остала без ичега на себи. Једну ногу сам са истуреним коленом ставила на кревет и остала да стојим. Гледала сам девојке које су изводиле неку игру. Осећала сам његов поглед по себи, а онда и његову руку на мојим ледима. Миловао ме од врата до половине леђа и морам признати да ми је било пријатно, а онда је спустио руку и почео да ми милује задњицу.
Другом је прелазио прстима преко мојих груди, чије су брадавице јасно давале до знања да ми све то прија. Трајало је неколико минута, а онда је он легао насред лежаја. Скинуо је одећу са себе, некакав огртач сличан нашем и за своје године није имао ружно тело. Девојке су знале шта треба да раде, почеле су да га масирају благим покретима: једна од колена према горе, а друга од рамена према препонама. А онда је затражио да легнем поред њега...
(Одломак из књиге "Исповест из харема")
