Захваљујући његовој спремности да импровизује, људи су и по двадесет пута долазили да гледају ове комаде, а реплике се, како оне из текстова, којима је удахнуо живот на сцени, тако и оне које би на лицу места измислио, цитирају се и дан-данас. Ипак, баш та врста одговорности учинила је да Радмиловић ове представе почне да мрзи. Глумац који је био познат и по својој "незгодној" нарави, ово је објаснио у интервјуу за "ТВ Новости" далеке 1982. године. Одломак из тог текста прочитајте у наставку:
Београдско, па и југословенско глумиште, не може се замислити без Зорана Радмиловића. За овим прваком Атељеа 212 и његовом игром, изграђиваном подједнако у позоришту, на телевизији, радију, а нешто мање о филму, кренула је плејада млађих Талијиних верника, стварајући тако школу глуме Зорана Радмиловића. Читаоци нашег листа прогласили су овог врсног глумца за улогу у "Причама из мајсторске радионице" јачом страном најпопуларнијег глумачког пара ове године у земљи (лепши део пара је Мира Бањац).
Раније за "Краља Ибија", сада за "Радована Трећег", улазнице морају да се резервишу недељама унапред. Ви у оба комада играте насловне улоге. И играте их са толико радости која се у слаповима прелива преко рампе, у гледалиште.
- Та радост је у 90 одсто случајева привид, намерно прављена. И можда зато што је добро прављена - хајде сада да будемо нескромни - изгледа као права. Одиграна је. Ја себе свесно натерам да будем радостан. Знам да је то корисно за представу, за гледалиште.
Фото: репринт ТВ Новости
Ипак, ви сте у послу који је за људе "обичних" професија чисто задовољство, сан. Од помена речи глумац шипарицама се врти у глави. Очекује се, а то је и недвосмислен утисак из позоришта, да ви тај посао радите са много задовољства, да вас то испуњава, да сте срећни и радосни док играте.
Прочитајте још
- Натерам себе на то у осам и пет минута. Дођем обично на "Радована" бесан, љут, мрзим овај комад као што сам мрзео "Ибија". Друге представе углавном играм рутински, а овде се од мене очекује више. То је једно оптерећење, текорећи огромно. Знам да морам вечерас да ту нешто измислим јер су дошли људи који гледају и по 20 пута, карта на црно кошта и по 60 старих хиљада, и сад чекају то. Као кад одеш у оперу да чујеш арију...
И цело гледалиште је зна напамет.
Баш то је огромно оптерећење за мене и зато мрзим ту представу, мрзим полазак од куће, све мрзим. Цело поподне код куће сам надурен, нервозан, и најрадије бих да нема представе.
Као кад се губи час...
- Баш тако. Губимо час! Фантастично! Зато ми се десило пар пута да сам се заседео у кафани са Душком Ковачевићем, аутором "Радована", па смо нас двојица одлагали представу. Седели смо тако у "Српској кафани". Рекох: "Морам на представу, Дуле." Каже: "Ма, каква представа, седи ту!" "Чекај, је л' ми ти то кажеш?" Каже: "Ја ти кажем!" "Чекај, па ти си писац", рекох, "немој после да буде..." "Ја ти кажем седи доле!" Око 15 до осам овде, у Атељеу настане паника. Знају да смо тамо, долазе делегације, ово-оно. Ми збришемо и народу на улазу објавимо да нема представе, да иду кућама. Они мисле - шалимо се. Делегацијама из Атељеа збришемо у Видин капију, а оне нас траже на другу страну, нагоре. Е, сад, у осам и пет се окрене шалтер у човеку. Кажемо: дајмо сада, хајде, радост, радост! Идемо! Држ', држ', држ! Ми смо увек пре Ибија, рецимо, била је то велика екипа, почињали да певамо пред преставу. Намерно се дерњамо.
Фото: репринт ТВ Новости
Да дижете морал.
- Дижемо морал један другом. И тако, држи песму неку... И тако. То је једна... ма каква радост! Оно, после испадне радосно, преточи се у радост. Мене то ухвати после. Зато што се прелије на публику, па онда они мени враћају, па се направи једна симбиоза, и тако то после иде.
Међу колегама новинарима о вама се прича да сте тешки за интервју, да вас не занима популарисање новина, да никада, а што није редак случај у вашем свету, не позовете редакцију да нешто мудро изјавите...
- Па, није ми стало. Шта ће ми? Ја немам ни једну критику. Моја покојна мајка је скупљала, а сада знам, ако ми треба, има тога у Радију. За неку пензију, за нешто.
Ваш суд о себи самом значајнији вам је од онога што су други писали о вама?
- Са критичарима никада нисам имао однос разумевања.
Фото: репринт ТВ Новости
Али зато сте миљеник свих слојева публике. Уколико неко воли Мију, најчешће не симпатише Чкаљу, а вас буквално воле сви.
- Истина је да су ме гледаоци увек прихватали, али се не сећам да сам добио неку сјајну критику у читавој каријери. Овако, да неко каже - ух! Јесте: кад сам се појавио као млад глумац, играо сам Малволија у "Богојављенској ноћи", а Финци је рекао: "Ево једног младог глумца који ће једног дана бити ово-оно", и тако... Тога се сећам.
Била је то богојављенска критика.
- А оно друго било је све нешто: добро је, али... И за "Ибија" смо добили добре критике, мада је било и различитих мишљења код позоришне критике, с којом се ја не трпим. То сам им и рекао прошле године: знам те - знаш ме. Оставите ме на миру, ја вас не зарезујем. Сматрам да сте ленчуге, да сте гурнути у тај посао, натерани да то радите, а да то не волите, нисте унутра, у ствари, и - носите се!
И шта би после?
Баш њих брига. Баш вас новинаре брига. У новинама је моћ, сила, него шта!
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 15. октобра 1982. године.*
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
