Филм "Тома" Драгана Бјелогрлића, који спада у категорију најгледанијих филмова у историји српске кинематографије, научио нас је да поново плачемо. Како то?
У дашњим временима су емоције ретка појава. Можда зато што чујемо да не ваља осећати или испољавати своје емоције, јер тим показујемо наше "слабе" стране, које нам само сметају у личном развоју. Или живимо у толико "брзим" временима у којима једноставно "немамо времена" да осећамо. Човек данас мора да мисли о свом послу, о својој породици, о свом дому и на тај начин заборавља да мисли на себе.
Често чујемо да морамо да оставимо све што нас оптерећује иза нас и да наставимо даље, али колико је то заправо добро и шта значи то "даље"? Емоције које се не прераде неће нестати, јер оне желе да "изађу" из нас, јер само оне показују ко смо заправо ми. Тако да даље нећемо стићи без наших осећања.
Филм "Тома" је дефинитивно данашњим генрацијама показао значај тих емоција "старе школе". Свако од нас ко је гледао филм је могао бар са једним карактером да се идентификује. Чак више мислим, да је свако могао бар једном да каже "тако сам се и ја осећао кад...". Тома (Милан Марић) је од љубави, преко радости, до туге показао све што је имао.
Ретко смо у последње верме гледали филмове који су нам били инспиративни за нешто тако ретко као што су осећања. Читаве сале у биоскопу су биле у сузама, јер је свако могао да се повеже са улогама, и оним кроз шта пролазе у филму.
Прочитајте још
Тома у филму није често заплако, али је зато публику довео до суза. Плач смо ми повезали са слабом страном човека, док је она заправо једна од најјачих. Јер није јак онај који све крије у себи, већ је јак онај који се отвори и зна да се носи са тим. Није битно да ли плачемо сами, у друштву или у јавности, емоције су људске и не треба их се стидети. Тома је своје емоције, свој плач, своју тугу и своју љубав испољавао кроз песму. Његове речи и стихови су биле његове сузе.
Тома (Милан Марић) је често спомињао душу и како његова душа тражи да пева, јер је то био начин на који се он отварао пред другима. Свако на свој начин зар не? То је то што нас чини индивидуалним и што нас дели од материјалног.
Петар Бенчина је у улози доктора Алексе Хаџипоповића феноменално представио тугу и патњу на један други начин. За разлику од Томе, Хаџипоповић има "јаку" фасаду која никако не дозвољава увид у његову душу. Јасно ми је зашто су се многи идентификовали са "Доцом". Он представља индивидуалца који жели да осећа, али не може то без туђе помоћи. Његова јака фасада се корак по корак руши кроз филм, зато што је дозволио Томи да му "завири" у душу.
Важна лекција коју је Тома дао Доци, гласи: "Доцо, није битно на колико година можеш да развучеш живот, већ колико живота можеш да ставиш у један дан." У том тренутку је поред Доце, и сва публика у биоскопу схватила колико смо емоције оставили по страни и колико оне заправо чине наш живот.
У сцени која је многе, укључујући и мене, довела до суза, јесте тужна сцена Доце и његове супруге из кафане уз песму " за Љиљану". Ту се види моменат кад Доца схвата оно што је његова супруга већ одавно схватила, а то је да живот не треба живети у страху од смрти, већ у радостима које нам пружа свакодневно.
Нису се људи одрекли осећања и емоција, већ им је као и Доци у филму, био потребан један добар подсетник.
