Александра Младеновић ради пуном паром, због чега је често уморна и нема времена за себе, али не жали! Напротив, поносна је на себе што је са 24 године обезбедила себи кров над главом.
- Први стан сам купила 2018, а потом и аутомобил. После две године сам пазарила још једну некретнину у Београду на води, а сада планирам да купим трећи стан на Врачару. Кад то завршим, смирићу се, мајке ми - кроз осмех каже певачица на почетку разговора и додаје да јој је веома важно да новац паметно улаже.
- Не бацам паре на изласке и на неке друге глупости! Волим да радим и да градим. Када једног дана будем имала породицу биће ми лакше, јер ћу мање морати да наступам, а више да будем уз децу. Поносна сам на то што сам обезбедила и моје родитеље, мајку Весну и оца Горана. Реновирала сам им кућу и у потпуности је средила.
Срећно детињство
Александра је у тој кући, у селу Самариновцу код Житорађе, и одрасла. За тај период живота је везују само лепе успомене.
- Имала сам много срећније детињство него данашња деца, која су углавном на телефонима и не играју се напољу. За разлику од њих, ја нисам ни улазила у кућу. Дан није могао да ми прође без игре, шетње или спорта. Поред ластиша и жмурки, играла сам фудбал, а била сам одлична и у прављењу торте од песка. Сећам се да смо моји вршњаци и ја волели да крадемо трешње од комшија. Када нас провале, обавезно нас јуре, а ми са осмехом на лицу бежимо. Иако сам била спретна у пењању по дрвећу, неколико пута сам пала. Нема детета које то бар једном није доживело.
Прочитајте још
Осим за другаре из краја, Александра је била везана и за брата Александра, са којим је до пре неколико година живела у породичном дому.
Фота: АТА имагес
- Нас двоје смо увек имали одличан однос. Понекад би ме чачкао, а ја бих лудела, плакала, хистерисала... Тада би родитељи кажњавали мене, а не њега, што ми је било страшно. Али сада схватам да су праведно поступали, јер сам била прави мали антихрист. Једном сам глумила учитељицу, па сам узела фломастере и ишарала врата од спаваће собе. Пошто нисам знала како да их обришем, узела сам чеп од пивске флаше и ољуштила цела врата. Мама и тата су доживели нервни слом! Забранили су ми да излазим из куће неколико дана, а то ми је било горе него да сам добила батине.
Без обзира на то што су је често кажњавали, Александра је захвална родитељима што је нису васпитавали батинама:
- Не знам како су у налету беса успевали да се суздрже да ме не ударе, али сам срећна што нису. А стално сам правила хаос и лом. Мама ми је говорила да ју је понекад било срамота да ме води у госте, јер сам била немирна. Занимало ме је да гледам шта људи, код којих смо дошли, држе по фиокама! Ужас! Била сам знатижељна, али не и некултурна. Само сам била прави мали зврк.
Младеновићева каже да је врцавост и хиперактивност наследила од мајке и баке.
- Обе су позитивно луде, свака на свој начин! А од баке по оцу сам "покупила" то да збијам шале. Она и данас "баца" такве форе да се цела кућа смеје.
Као дете је почела да ради на њиви.
- Родитељи су се бавили пољопривредом, узгајали су лубенице, па смо им брат и ја помагали. Пошто није имао ко да нас чува, мама и тата би нас повели на њиву. У почетку су мене, за разлику од брата, више штедели, јер сам женско. Док је он радио, ја сам се играла. Али када сам напунила 11-12 година, радила сам и ја.
У том периоду Александра се заинтересовала и за музику.
- Када сам кренула у основну школу "Топлички хероји" у Житорађи, показала сам љубав и према музици. Једва сам чекала да дође школска слава Свети Сава, па да играм и певам на позорници. Наставници су приметили да сам талентована, али су ме саботирали, јер су били против народне музике, коју сам обожавала. Иако је подршка професора изостала у основној, у средњој Пољопривредној школи је било сасвим другачије.
- У старту сам свима ставила до знања да ме школа не занима и да хоћу да се бавим певањем. Нисам себе видела на њиви, него на бини. Иако сам у основној била одлична, у средњој ми је само било битно да имам пролазну оцену. Професори су увидели да је моја жеља да будем певачица огромна, па ме нису кињили. Напротив, максимално су ме подржавали. Кад год бисмо раније завршили часове, певала сам другарима из одељења и наставницима, а они су уживали.
Фото: АТА имагес
Један од разлога због којих је желела да постане певачица јесте њена комшиница Светлана Цеца Ражнатовић, на коју се одмалена угледала: - Цеца је одувек била мој узор! Била сам пресрећна када сам добила компјутер, јер сам по цео дан могла да слушам њене песме, од почетка каријере па надаље. Не постоји ниједна њена нумера коју не знам - прича Александра и присећа се момента када је упознала Цецу:
- Имала сам 12 година када сам учествовала на такмичењу "Звезде југа" у Нишу, на ком је била и Цеца. Замолили су ме да отпевам једну њену нумеру, одабрала сам "Трулу вишњу". Припремили су ми матрицу, а ја сам мислила да ћу да певам уз пратњу, па сам им рекла: "Трула вишња, де мол." Сви су почели да се смеју, па и Цеца. Када сам завршила, пришла ми је и нахвалила ме. Рекла ми је да имам зрео глас за своје године. Пољубила ме је тако да ми је остао траг њеног кармина на образу. После сам са татом отишла до трафике да купимо воду, а он ми је рекао: "Мала, немој да скидаш тај кармин до сутра." Обоје смо праснули у смех.
Након подршке коју је добила од Ражнатовићеве, Младеновићева се пријавила за такмичење "Звезде Гранда". - Неколико пута сам се пријављивала за то музичко такмичење, али сам долазила само до завршне аудиције. Али те 2011. године успела сам да прођем. Била сам пресрећна. Имала сам само 16 година када сам се први пут такмичила - прича Александра и открива да ли је страховала од коментара жирија:
Фото: АТА имагес
- Нисам имала разлога да се плашим, јер су ме стално хвалили. Али погодило ме је кад ми је Јелена Карлеуша рекла да ћу бити кафанска певаљка. До петог круга ми је говорила да сам одлична, а онда ме је одједном увредила. Сећам се да сам тада рекла у себи: "Е то ћемо да видимо!" Данас схватам да ме је управо та њена реченица ојачала. Помогла ми је да будем још борбенија и постанем ово што сам данас. Карлеуши ово никад нисам рекла, али не значи да једног дана нећу.
Љубавни јади
Александри је прва љубав остала дубоко урезана у сећању. Имала је 13 година када јој се свидео седам година старији момак.
- Толико сам се била заљубила у једног Бојана, да нисам знала где ми је глава. Био је диван, седам месеци није смео да ме пољуби, а камоли нешто друго. Први пут ме је пољубио на блиц након једног мог наступа. Поцрвенела сам, јер ми је било непријатно - прича певачица и објашњава због чега је раскинула са њим.
- Много сам патила када је отишао у војску. Било ми је тешко што смо раздвојени, па смо стално разговарали телефоном. Често смо раскидали и мирили се, јер сам била под стресом. Мајка ме је тешила и говорила да ће све бити у реду, али није. Како је време пролазило, нас двоје смо се удаљили и завршили причу. Раскинули смо после годину и три месеца. И данас га се радо сетим, јер је био много добар и неискварен. Кад год одем код мојих у Житорађу, сретнем га. Лепо се испричамо.
Шест година након првог пољупца, певачица је имала и први интимни однос:
Фото: АТА имагес
- Са 19 година сам се заљубила у момка са којим сам изгубила невиност. Уроша сам упознала на једној свадби на којој сам певала. Нисмо се те ноћи пољубили, већ неколико дана касније, када смо се срели у једном клубу. Били смо три године заједно. Када је требало први пут да спавамо, имала сам невиђени страх. То је било трауматично искуство за мене. После тога сам се грозно осећала, јер више нисам била невина. Кроз главу ми је пролазило да више нико неће хтети да буде са мном. Ма страшно! Чак сам осећала грижу савести што сам то урадила.
Након две године, Александрин момак је постао љубоморан, па јој је правио пакао од живота.
- Бранио ми је да певам! Иако су ме тада власници клубова највише звали да наступам, због њега сам престала месец дана да заказујем тезге. Била сам у депресији. Нисам могла да се помирим са тим да више не певам, јер је музика моја највећа љубав! У једном моменту сам се тргла, схватила да ме Урош не воли на прави начин, да хоће да мења мој живот и навике, па сам га оставила. Наравно, одмах сам се вратила певању.
После неколико година заљубила се у човека који није желео да је мења, али није ни био добар према њој. Реч је о њеном колеги Исаку Шабановићу: - Он је моја највећа животна грешка! Не желим да га пљујем и деградирам, јер ми је колега. А знате како кажу, о бившима и колегама све најлепше.
Замишља венчање
Без обзира на то што није имала среће у љубави, Александра и даље верује да ће наћи господина правог са којим ће стати пред олтар и изговорити судбоносно "да".
Фото: АТА имагес
- Кад год видим неку лепу венчаницу, сликам је и ставим у посебан фолдер у телефон. Често замишљам своје венчање и како би требало да изгледам тог дана. Желела бих да свадба буде традиционална, да испоштујемо све обичаје. Александра открива и на који начин би желела да буде запрошена.
- Волела бих да ме будући супруг запроси на пољу лаванде, а да за медени месец одемо на Карибе. Једном сам била на том острву, јер сам са Адилом и Срећком Кречарем певала тамо на једној свадби. Када су ми јавили где наступамо, преплакала сам тај дан, јер имам ужасан страх од летења. Али све је прошло у најбољем реду. По повратку у Београд сам себи рекла да морам поново да се вратим на Карибе, али са мужем кад га једног дана будем имала. Ипак вреди видети још једном ту лепоту - завршава Младеновићева.
(Информер)
