Олга Ивановова Лазовић рођена је 27. децембра 1898. године на Цетињу од оца Ивана Лазовића и мајке Милице. Олгина мајка Милица Миљанов Лазовић била је храбра ћерка војводе Марка Миљанова која је јула 1914, када је објављена општа мобилизација, као Милунка Савић, узела пушку и пријавила се као добровољац у Српску војску са којом је прошла све најважније битке и ратишта.
Њен отац војвода Марко није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке Анђу, Милицу и Јоку.
Милица се још пре рата удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.
У првим деценијама у 20. века, Олга одлази из Црне Горе и у Америци постаје писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица.
У браку са архитектом Рајтом била је од 1924. до његове смрти 1959. и активно је учествовала у свим његовим значајним пројектима. Преминула је 1988. године у Скотсдејлу, држава Аризона. Била је дуго година на челу Рајтове фондације, а њеним напором Амерички институт архитеката прогласио је Рајта за највећег америчког архитекту свих времена.
Прочитајте још
Нема сумње да је Олга или "Олгивана" како су је у Америци звали, свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења била и велика инспирација и подршка. Стално му је причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико "топио у српске несреће".
Брачни пар Рајт је зато између два рата боравио у Олгиној постојбини, а архитекта Френк Лојд Рајт се нарочито дивио Његошевој капели на Језерском врху.
Нажалост, по налогу ондашњих комунистичких власти, Његошева црква-капела у којој је сахрањен је срушена 1972. године да би уступила место фараонском Маузолеју, који је урадио вајар Иван Мештровић. Тако данас један православни митрополит и монах почива као фараон у маузолеју, док је његова капела која је била инспирација и највећем светском архитекти варварски срушена и бачена у гомилу камења на Ивановим Коритима.
Majka Софија хероина Првог светског рата
Милица Миљанов Лазовић, Олгина мајка, била је једна од три ћерке чувеног кучког војводе и великог српског песника Марка Миљанова Поповића. Била је добровољац и у Балканским ратовима 1912. и 1913. године, али кад је чула за мобилизацију српске војске у јулу 1914. године, обула је очеве чизме и са Цетиња српског упутила се право у Краљевину Србију. Оставила је своје дете код куће да се њене сестре, Анђа и Јока и остала фамилија, брину о малој ћерки Олги док мама ратује за српску слободу.
Милица је војник Моравске дивизије I позива, под командом пуковника Стевана Ј. Миловановића.
Кад се пријавила у добровољце, није крила ко је, нити се претварала да је мушкарац (што је био случај са другим српским хероинама из Великог рата). Само је објаснила своје порекло, претходно ратничко искуство и то је било довољно. Милица Лазовић је одмах постала саставни део јединице пуковника Миловановића.
Милица Миљанов Лазовић била је учесних свих битака Првог светског рата. Од Цера где је први пут јуришала на Швабе (као и на “Швабе које говоре нашки”) преко операција на Дрини, Колубарске битке итд.
Пешке је прешла Албанију, била на Крфу, пела се на врх српске слободе Кајмакчалан, пробила Солунски фронт и пешке се вратила кући на Цетиње својој ћерки Олги.
(Српска историја)