Манчићева није била тих дана у Србији када су се догодиле трагедије, али је признала да је осетила страх. После је искрено говорила о васпитању ћерки и времену у ком су оне одрастале:
- Нисам била у Београду, али била сам шокирана вешћу. Осећала сам неверицу и страх. Та ситуација мора да те расплаче и избије ваздух из стомака. Звало ме је много пријатеља из целог света да ме питају како сам и шта се десило - почиње причу Сузана.
Трагедија која се догодила у основној школи "Владислав Рибникар", Сузану је приморала да постави бројна питања друштву, али и себи:
- Страшно је што је у питању млада особа, дете, и што не може бити процесуирано. Испада да сваки клинац може да узме праћку или калашњиков и "бије" по ономе ко му се не допада?! Када сам се враћала у Београда било ме је страх. Мислила сам да ће неко чеко чекати и пуцати на аеродрому. То се наравно није десило, али сада нема ни тог страха - додаје Манчићева.
Прочитајте још
Врло рано је постала самохрана мајка, али је ћерке извела на прави пут:
- Практично сам била самохрана мајка, али сам имала велику помоћ своје мајке. Трудила сам се да будем строга правична и објективна. Нисам налазила оправдање за сваку будалаштину коју деца праве, али сам била свесна да треба да се запиташ ако ти је дете много мирно. Разговарала сам са децом, пратила сам с ким се друже. Некада сам тајно испратила да ли иду у школу, како се облаче и с ким проводи време ван куће. Знала сам да им проверавам ђачке торбе и џепове, а све то да оне не знају - признаје Сузана и поручује:
- Од деце смо данас направили мале богове. Прича се о правима детета, али нико не помиње и њихове обавезе док смо просвету обезвредили. Требало би поново имплементирати старинске начине васпитавања деце - закључује Сузана.
(Информер)
БОНУС ВИДЕО:
