Може се рећи да је песник Милош Зубац таленат за писање наледио од оца, чувеног песника Пере Зупца. Брат Владимир Зубац се бави фотографијом, а савремени песник је одлучио да свој таленат употпуни музичким тоновима, који су постали његов лични печат. Његова дискографија је врло богата као и песнички рукописи међу којима су и најновије збирке песама "Повратници у љубав" 2021 и "Четврта земља" 2022.
У интервју за "Нпортал" он је причао о стваралаштву, поезији, личним узорима и узорима данашње генерације и преношењу културног кода.
Када сте почели да пишете и ко су Вам били узори у студентским данима, а ко када сте се формирали као књижевник чија дела заслужују пажњу?
Фото: Марко Еремић
- Састављао сам песме као дечак иако су писмени састави били моје поље у основној школи. Неретко сам их читао пред разредом. Прописао сам одиста 1999. године, током бомбардовања Србије, а тада сам увелико био студент. И ако погледам према детињству, уназад, у студентским данима највише су се у моје стваралачко биће утиснули Момчило Настасијевић, Антун Бранко Шимић, Георг Тракл, у гимназијским годинама – Достојевски, Булгаков, Толстој, Кафка, Џубран и Хесе, а у основној школи – Толкин и Енде. Откада сам се обликовао као књижевник, готово да сам више читао оно што ми људи пошаљу у рукопису с молбом да их не заборавим, него објављене књиге које сам могао да бирам. И данас – да могу као што не могу – пре бих поново узео да читам књижевнике који су ме градили као писца, него што бих улазио у савремену понуду књига. Готово исто је и с мојим музичким потребама. То неће рећи да нисам више заинтересован. То ће само рећи да себе и данас претежно проналазим у делима која су за мене канонска, једном срећно откривена и још тада за живот – завољена.
Директор сте уметничког фестивала Поезика. Колико је тешко у данашењем времену када је интересовање за културу упало у сенку, преузети улогу једног реформатора, вође?
Прочитајте још
- Нису то адекватне улоге и одреднице за мене. Човек овде углавном постаје вођа по амбицији, знатно ређе по призиву. По томе се и разликују лидери – да ли вођство долази из њихове личне потребе, тачније интереса да воде, тумаче и мењају свет у којем су се затекли или из потребе заједнице која је довољно освешћена да одабере најбољег међу њима. Али у оба случаја – човека ће изневерити равнотежа и његов живот неће више бити само његов. Да питате и најгорег и најбољег вођу – исто ће вам рећи.
Фестивал Поезика јесам водио, непуних седам година, али само као први међу једнакима, у једном малом и посвећеном тиму. Сâм фестивал престао је да постоји управо уочи године Европске престонице културе, вољом наших вишегодишњих домаћина, Културног центра Новог Сада. Није то обавезно лоше – не мислим да фестивали треба по сваку цену да се одржавају. У шест година и десетак издања, много смо тога учинили, пре свега за препознавање новог кантауторског израза у земљама некадашње заједничке државе.
Посветили сте се поред поезије и музици. Формирали сте групу Пркос Друмски. Објавили сте два албума која су посвећена манастирима Фрушке горе односно лирским вредностима Косова и Метохије. Да ли млађа генерација осећа дух и вредност наше традиције и у коликој је мери важно да се то осети и пренесе на будуће нараштаје? Реците нам више о Вашем делу.
Фото: Приватна архива
- Моје васпитање било је пионирско – титоистичко. То нисам могао да бирам као дете. Али јесам касније могао да по избору упознам темељне вредности једног знатно старијег света. Оне које имају хришћански кључ. У поређењу с мојом генерацијом, млади данас свакако више комуницирају с кодовима српске традиције, било да их интегришу у свој живот, било да развијају полемички однос с њима. Добро је и једно и друго. И потребно. У погледу албума Косовске, урадио сам нешто што није до тада било уобичајено, а што тек може да постане пут за нову интерпретацију вредности народне баштине. Лирске песме с Косова и Метохије, тог неупоредивог простора и судбинског чвора нашег народа, стотинама година младе, обукао сам у своју музику која само понеки мотив дугује традиционалном изразу. Дакле, савремена ауторска музика као неочекивана посуда за стару лирску грађу коју ваља чувати и преносити нараштајима – и на овај начин.
„Испред нас је помрачени Месец, иза нас затамњено Сунце”. Шта је проузроковало овакво друштвено стање, има ли шансе да се измиримо и кренемо изнова гледајући себе изнутра?
- Узрок је у нама – људима. Баш у нама који имамо стваралачке способности подизања целих светова и рушилачке нагоне за уништавање целих светова. И док тако стварамо и уништавамо, у слободи коју не разумемо и с којом не знамо шта ћемо, занемарујемо постојање целих других светова, чаробних, задивљујућих, величанствених чак. Имамо могућност да се пробудимо – још је активна. Макар нам изгледало као да су знаци последњег времена на снази. Да се свако са собом прво измири. Са својим грешкама, заблудама и поразима. Па тако онда – једни с другима.
Као песнику, шта је разлог ћутања, индивидуалног и генерацијског?
- Понекад је то стид – не само због своје недостатности, због осећања неспремности да се о злу достојно и истинито проговори, него због свеопштег жамора данашњице, у којем свако вреднује сопствено дневно, тачније сатно и минутно мишљење као апсолутно вредно јавног живота и што шире и чешће дистрибуције. Има још нешто што ипак припада вредностима јучерашњег света – постоје људи који имају шта да кажу, знају и како да кажу, али су себе васпитали у духу оне предачке формуле „Ма и да јеси ти у праву, није твоје да то изговориш.” Нама се управо догађа зло за које ваља пажљиво бирати речи. Које треба знати именовати. Употребимо ли погрешне речи, већу смо штету начинили него да смо оћутали. Јер зло воли да се сакрива под хрпама погрешних и сувишних речи. У тишини – оно уме да се оголи.
У једној Вашој песми, поменули сте Мирослава Антића и његово пријатељство с Вашим оцем? Колико је важан кôд једног уметника у друштву и због чега се већина популације делима уметника посвећује тек после његове смрти?
- Мирослав Антић је један сасвим жив песник у нашем искуству. Када читате његове стихове, осетите живог, топлог, несмиреног а космички мудрог човека који вам се пријатељски обраћа. Он је успео да се овако обесмрти. Да пређе границу златног хоризонта и да се одатле јавља као да никада није ни одлазио од нас. А што се људи уметницима окрећу тек после њихове смрти, разумљиво је. Почињу да им недостају. Мада би неко рекао да им – више не сметају као за живота.
Фото: Приватна архива
Поезија и музика. Због чега сте се одлучили на тај спој?
- Једна љубав и друга љубав дали су – целу љубав.
Пишете ли неко ново дело?
- Тихујем. Понекад само – испишем осврт на нечији рукопис или књигу. Ангажоване есеје сада не записујем. Завршавам нови музички албум. Зове се "Живот ван Завета". Некако осећам, те песме и мени самом могле би да појасне нешто о нама – ко смо данас, какви смо и зашто смо. Шта ћемо с погрешним херојима, с левицом и десницом, Чичом и Маршалом, а шта ћемо с љубављу. Тачније, шта ће она – с нама.
БОНУС ВИДЕО:
