Његова смрт је била повод многима да се подсете на занимљив живот великог певача, а један од њих је и син покојног Луиса, Марко.
Он је објавио на инстаграму фотографију која до сада није виђена - Маринко Роквић, Љубиша Стојановић Луис и Тома Здравковић три величине које нису више са нама за једним столом.
- Ја сам био почетник када смо се упознали. То је било негде 1974. године, када су све кафане и ресторани у Београду радили до поноћи, осим "Градског подрума", који је радио од поноћи до зоре. И онда сам ја са мојим музичарима, кад завршимо наступ, у дванаест сати одлазио у "Градски подрум", оним данима кад је Тома тамо певао, да га слушам и учим - говорио је Маринко Роквић о великом кафанском певачу.
- Био је другачији од свих у то време. Ја сам, као клинац, обожавао неке певаче који су имали много јаче гласовне могућности од њега, али сам временом схватио да је он посебан, јер је успео да своје певање прилагоди својим песмама. Он је певао интонацијски чисто до перфекције и имао је то високо "це" које је било јединствено, тако да су сви други, који су касније покушавали да певају на такав начин, били смешни.
Маринко Роквић је рекао да је Тома у њему видео таленат и дао му пуно савета који су му помогли.
Прочитајте још
- Тада сам имао неке узоре, а он ми је стално говорио: "Само бежи од њих. Мораш бити свој, не смеш никог да имитираш нити да падаш под било чији утицај." После смо заједно наступали у Будви, на Сајму, дружили се и заиста сам много од њега научио, и о животу и о професији - говорио је Маринко Роквић.
- Читао сам раније, док га нисам познавао, како се борио у животу, како је стварао, како је крчио свој пут. Он потиче из сиромашне породице и све то је вероватно оставило дубок траг у његовој души, јер онако сетне песме као што су "Шта ће ми живот без тебе, драга" и "Дотак'о сам дно живота" само напаћена душа, пуна горчине, може да направи. Мислим да су та прошлост и тежак пут до врха били извор Томине туге. Али та туга је била његова унутарња ствар, она је за све нас била недодирљива јер је свима око себе поклањао радост и топлину. Све друго је чувао за себе. Али оно у шта сам сигуран је то да га је свака његова песма, написана после неких падова, винула ка врху за трен ока. Људи као што је Тома рађају се једном у сто година. Он је био једна племенита душа, јединствен и непоновљив.
(Новости)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
