Тридесет први рођендан, који је недавно прославио, дочекао је без великих жеља.
О приватном животу водитеља Филипа Чукановића се мало зна, а сада је први пут проговорио о томе какве је проблеме имао са менталним здрављем. О својој петогодишњој борби са нападима панике, за које верује да су на путу да постану прошлост, искрено је причао, у нади да ће његово искуство некоме помоћи.
Како каже Чукановић, велику промену у животу имао је када је у лето 2014. са „Пинка“ прешао на „Б92“:
- За момка од 23 године такав трансфер био је огроман успех. Испоставиће се и ништа мањи стрес. Желео сам да се докажем у новом окружењу, од мене се очекивало, и тако сам упао у зачарани круг. У јануару 2015. године, када сам први пут отишао на одмор и опустио се, све ме је сустигло. Једне вечери изненада ми је позлило. Срце је почело снажно да лупа, осушила су ми се уста, имао сам осећај да пропадам.
Преплашен, усред ноћи сам отишао у Ургентни центар. На моју срећу био је дежуран чувени кардиолог Арсен Ристић. Тада сам први и једини пут попио таблету за смирење. Професор ми је касније признао да је одмах знао дијагнозу, али је желео да искључи било коју физичку болест. Кренули смо са прегледима и испоставило се да је срце здраво, као и сви витални органи.
Филип је с временом открио да су панични напади, са којима се и сам ухватио у коштац, саставни део живота многих:
- Људи се све чешће суочавају са овим проблемом, а да и не знају о чему је реч. Срамота их је да то јавно признају и често на своју руку почну да узимају лекове или чак побегну у алкохолизам. То је разлог због којег желим да причам отворено. Важно је апеловати да брига о менталном здрављу није срамота, већ потреба. Сви смо под великим притиском, било да га сами стварамо или нам га намеће окружење. У глави је стално нека тензија: од баналних ствари типа ко ти је лајковао слику на “Инстаграму” до покушаја да будеш добар пријатељ, колега, партнер. Све то оставља последице. Породица је, јасно, била веома забринута за мене. “Зар због каријере да упропастиш здравље”, “Немој то себи да радиш”, говорили су ми. У свим тешким ситуацијама, а поготово кад је реч о здравственим проблемима, подршка најближих је од пресудног значаја. Ја никада нисам крио са чим се носим, сви око мене су знали истину. И нико од њих није имао став “јадан Филип”, већ “човече, није ти ништа, тргни се”- каже уредник јутарњег програма "Прве".
- Дешавало ми се више пута да док опуштено седим и вечерам у ресторану срце изненада почне да ми лупа уз осећај да пропадам. Онда устанем од стола и кренем кући. У тренутку кад седнем у такси све престане. Занимљиво је да се то догађало искључиво када сам опуштен. Само се узнемирим, “узврпољим” и силно уплашим убеђен да ћу се онесвестити, иако по законима физике то не може да се деси кад се притисак подигне. Такве ситуације су се некад понављале једном недељно, некада три дана заредом. И тако месецима. Иако напад траје од тридесет секунди до минут и по, човек има утисак да је у питању вечност. Почео сам да се повлачим у себе, да све мање излазим. Стално сам се питао “шта ако ми се деси”. Психолошки, то је лош приступ, али до тога треба доћи. Сада лагодно причам о свему, али 2015. била је озбиљна драма- додаје Филип.
Прочитајте још
Обратио се психологу за помоћ
- У старту ми је сликовито објаснила да је паника у ствари један тунел у који улазиш све дубље праћен питањима “шта ако се онесвестим”, “шта ако паднем”, “шта ако испустим чашу уз руке”... То је погрешно размишљање. У тим тренуцима себи треба рећи: “Ништа лоше се неће десити. Боље да организам тако реагује на умор и стрес, него да се појави нека болест” Када ми се то догодило у иностранству, док сам био на одмору, позвао сам психолошкињу која је 24 сата онлајн доступна. Рекла ми је: “Остани где си.” И то је кључна ствар - нема бежања. Паника то воли. Настави да радиш оно што си радио: ако једеш - заврши вечеру, ако си у шетњи – настави да ходаш. Већ после неколико минута све ће се вратити у нормалу. Звучи једноставно, али из личног искуства могу да кажем да није. То је нешто што се вежба. Када ме је усред емисије обузео осећај да ћу се онесвестити, био сам довољно присебан да кажем себи: “Седи, нема напуштања програма. Биће добро.” Али, да бих дошао до тог нивоа свести, требало ми је пет година.
Филип истиче да никада није стигао до лекова, јер је био послушан пацијент.
- Да сам почео да пијем лекове, брже бих решио проблем, али вероватно бих заувек био на тој врсти терапије. Нисам желео да створим такву зависност, већ сам се борио са собом. Тек после пет година могао сам да кажем да сам добро. Успео сам да се излечим снагом воље, на шта сам врло поносан. Кад победите невидљивог непријатеља који је ушао у вас, можете све. Никада нисам помишљао да променим посао, волим то што радим. Али, променио сам приступ обавезама. Сад ми је лакше, имам позицију која ми то омогућава, сигурнији сам у себе, имам више самопоуздања. Међутим, да бих стигао до те тачке, прошао сам вишегодишњи рад са стручним лицем. И још нешто, јако је важно да психолог буде особа којој верујете. Није лако отворити душу, а ако нисте потпуно искрени, ништа од напретка. Иако сам научио да свој проблем држим под контролом, наставио сам да редовно идем на разговоре.Искуство које је проживео научило је Филипа Чукановића да не прави дугорочне планове. Тридесет први рођендан, који је недавно прославио, дочекао је без великих жеља.
- У реду је имати оквирне визије у ком правцу би требало да усмерите живот, али пошто на многе ствари не можемо да утичемо, не треба имати велика очекивања. Моја психолошкиња је срећна кад изговорим ту реченицу, али заиста тако мислим. И ова ситуација са короном, која траје скоро две године, показала ми је да се ништа не може планирати. Много дивних људи смо изгубили у претходном периоду и зато нам остаје само да се опустимо и препустимо.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
