Ретроградни Сатурн је суров, реалан и објективан. Он је суочавање које нас чека. Он је зрелост коју требамо постићи. Он је разумевање које требамо показати према себи. Он је време, да, али оно које не пуштамо да пролази тек тако, већ га користимо за раст и развој. Сатурн је сигурност коју толико дуго чекамо, а онда схватимо да је можемо пронаћи само у себи. Он нас учи, челичи и упознаје с нама.
Помаже нам трансформисати негативна искуства у позитивна. Тера нас да учимо о себи и другима, да се оголимо и прихватимо. Какви јесмо, у суштини. И да никад, ни од кога не очекујемо оно што је наш задатак: да растемо и сазревамо у најбоље верзије себе. Хоћете искрено? Време не “лечи” наше ране. Време иде и боли га брига и за нас и за наше ране. Морамо се “лечити” сами.
Фото: Профимедиа
Нерешена бол постаје проблем. Ниси тога ни свестан. Одрасташ и удараш се или те удара све што дотичеш или што те дотакне. Огребеш се и кажу ти да ће проћи. Устанеш и наставиш даље. Увреде те. Ошамаре. Изругују. Одбију ти помоћи. Угризу те. Повреде. Оставе. Прекину с тобом комуникацију. Однос. Везе. Не пруже ти подршку. Не верују у тебе. Не подупиру твоје снове… Као режу те, режеш се, крвариш, а они увек понављају само једно. Исти образац који слушамо од детињства: Вријеме лијечи све ране. Проћи ће…
На који начин решаваш своје трауме? Чекаш. Како лечиш своје ране? Чекаш. како приступаш својим проблемима? Чекаш. Како се суочаваш с болом? Чекаш. И што ти радиш целог свог живота? Чекаш.
Прочитајте још
Чекаш да прође време. Да ти буде лакше. Да заборавиш. Да зацелиш. Да се уземљиш. Чекаш да ти буде боље, јер једном ће бити, зар не? Научен си да не радиш ништа осим да чекаш. Научен си да се не суочаваш ни са чим, осим да чекаш. Научен си да не дираш по болу, да се не питаш зашто је настао и који му је узрок. Научен си да лечиш ту последицу која те уништила, девастирала, унаказила, због које патиш и због које се распадаш.
Уместо да преврнеш цели свој унутрашњи свет да пронађеш разлоге зашто те нешто боли, повређује, зашто допушташ неке ствари, зашто људи одлазе од тебе, зашто те варају, зашто у неискрени; ти чекаш. Кажу ти да пустиш ране и да не копаш по њима и ти их пушташ. Оне зацељују. И ти као крећеш даље….
А реци ми, молим те, где си ти то заиста пошао са свим тим теретом? С несигурностима које су остале у теби. С траумама које неизлечено и тихо “вриште”. Са “откинутим” делом себе којег си закрпао. Где си то кренуо с нерешеним односима у себи и са самим собом. Јер, што је то тачно време учинило? Да прође? А да ли те заиста прошло?
Јер то што су ти родитељи растављени, што си одрастао у сиромаштву или богатству, то што си изгубио некога, што си се суочио са смрћу, то што су те исмејавали, што нису веровали у тебе. То што су те малтретирали и злостављали. То што си доживио повреде и бол на било које начине, то су трауме. И то ти се “види”. Не на теби, али у теби свакако. Јер свака нерешена емоција, свака бол или фрустрација, сваки емотивни чвор који се није отпетљао, све то некад, негде, избије на површину.
И одлепи те. Дословно. Разлије те. Разбије. Открије на секвенце. Оголи те. Све то што ниси лечио, с чиме се ниси суочио, све то што су ти рекли да заборавиш јер проћи ће. Није те прошло… И то знаш. То изађе напоље у твојој свакодневици. Мислима у твом опхођењу према другима. То се презентује као твоје неповерење, љубомора, страх или бес. То изгледа као недостатак самопоуздања, бег или нешто треће. То се појави као кошмар твојих снова. Или као блокада у грленој чакри. Или као твоје улажење у површне везе јер од нечег блискијег ти бежиш.
То све што си ти рекли “излечиће време”, много пута није излечено. Поспремљено је дубоко у теби, у некој зони, испод површине и избија сваки пута када нешто “чачне” ту рану. Ту бол. Ту трауму. Коју ниси лечио. С којом се ниси суочио. На којој ниси радио. Којој ниси нашао узрок, а имао си последицу.
И зато када одрастемо често сусрећемо људе који су блокирани, хладни, резервисани или пак превише осетљиви. Сусрећемо људе који се боје веза и блискости и оне који своје трауме лече на другима. Сусрећемо хиљаде пролазника које је време само учинило одраслим, без правог одрастања.
Фото: Профимедиа
Превише страхова, унутрашњих борби, превише бежања од себе. Превише духова прошлости који их још држе. Превише потиснуте агресије, незадовољства. Људи који су заиста много тога прошли и пропатили, али и људи који су због запостављања својих траума, постали “опасни” за друге. Постали су они који могу повредити јер не знају другачије.
Постали су они који вас могу игнорисати ћутњом и удаљавати. Ускраћивати вам емоције и љубав, а тражити вас да им пружите исти. Постали су људи који су постали нечији партнери очекивајући да ће време или неко други решити оно што би они требали решавати.
Многе жене склоне су оправдавати лоше поступке партнера тиме што је он имао лоше детињство, лоше родитеље или лоша искуства. Многе жене остају у односима који су неквалитетни јер мисле да некога могу поправити. Чине то и многи мушкарци. Стављамо себе у исту улогу у коју је неко ставио и време: излечићемо ране. А нећемо. Могу је излечити само они сами.
И ту долазимо до тачке. До реалности. До суочавања са свиме. И са собом. Долазимо до разочарања јер дали смо некоме године, време, труд и љубав и нисмо видели промене. Ту пуцамо. Распадамо се. И прекидамо. Ту почињу сви прекиди, разводи и сва разилажења. Ту, парадоксално, стварамо бол из боли, а мислили смо да стварамо “лечилиште”. И вртимо се у круг, отварамо нове ране и опет завршавамо на почетку приче. Као рањени. И опет чекамо време, уместо да преузмемо ту бол у своје руке и решавамо је сами.
Сатурн је суров, реалан и објективан. Он је суочавање које нас чека. Он је зрелост коју требамо постићи. Он је разумевање које требамо показати према себи. Он је време, да, али оно које не пуштамо да пролази тек тако, већ га користимо за раст и развој. Сатурн је сигурност коју толико дуго чекамо, а онда схватимо да је можемо пронаћи само у себи.
(Атма.хр )
БОНУС ВИДЕО:
