- Ја сам дете улице од своје шесте године, иако сам имао оба родитеља, жива, здрава и поштена. Тако се заломило! Баш то искуство ме научило да се у свакој ситуацији снађем. Само Бог зна колико пута сам се суочавао са најразноврснијим недаћама, колико ми је пута глава била у торби - прича Хасан Дудић.
- Умео сам да зарадим толико да сам у пластичним кесама износио лову из банке, а умео сам и још лакше све то да потрошим. Продао сам десетак милиона плоча, многе моје песме су ушле у легенду, певају их сваке ноћи по кафићима, сплавовима, свадбама, а не знају да сам их ја компоновао и певао још у прошлом веку.
Фото: Новости
Хасан је човек истанчаног укуса, како каже, рођени естета. Има редак осећај за лепо, а има и памћење као слон.
- Зато сам и одлучио да поред песама напишем и мемоаре. Памтим и најситније детаље, чини ми се да бих могао да опишем сваки дан овог мог малог, људског и, из ове перспективе, голог живота. Сећам се и многих људи који су били и остали фер према мени, сећам се и оних који су се дебело огрешили о поштеног Хасана. Јер, може се рећи да сам био и овакав и онакав, али никад никог нисам на кварно за**бао.
Фото: З. Јовановић Мачак
- Наравно, сећам се и свега што је пратило пола века моје каријере, почев од првих наступа по махалским кафићима, када су локални мангупи плаћали оркестру да ме пусте да певам, преко првих плоча, хитова, турнеја, фестивала. О певачима и њиховим скривеним талентима, начинима да лакше дођу до лове, ванбрачним излетима, воајерским и коцкарским склоностима, ситним лоповлуцима, могао бих да напишем неколико књига. Нисам заборавио ни разне ударце, не само оне које нам задаје окрутна судбина, већ и оне које сам као боксер шабачке Мачве, Звезде и Партизана добијао и делио другима.
Прочитајте још
Одрастао је у распеваној Шабачкој махали, у граду од стотинак кафана, тако близу свог брата и идола Шабана Шаулића.
Фото: Зоран Јовановић
- Само у Махали је било неколико кафана са музиком, на сваком ћошку по једна. Звали смо их по именима или надимку газде: "Код Икаша", "Код Рибице", "Код Мехмеда", "Код Ембеза", "Код Хоџе". Говорило се, ко изгуби сина или ћерку, наћи ће их у Махали у проводу. Онда је важило неписано правило: током једне ноћи могло је да наступа по пет певачица и можда један певач. Шабачка махала је светлела ноћу као Лас Вегас. Била је то права Мека веселог живота и провода, долазили су гости из Београда, Новог Сада, Руме, Инђије, Лознице.
- Памтим да смо слободно славили полузабрањену српску Нову годину, прангије су праштале, србовало се усред комунизма. И тако је било све до распада Југе, када је и цела земља и моја Махала отишла у три лепе. Као ретко где на Балкану, у Шабачкој махали вековима живе у слози, кумству и мешовитим браковима православни и муслимани, Срби и Роми. У многим кућама се слави и Божић и Бајрам.
Фото: АТА имагес
У тој изразито мултикултуралној средини, у "Малом Паризу", 21. јула 1957. године угледао је Хасо овај свет.
- Баш тај 21. у месецу је граница између хороскпских знакова Рака и Лава. Због тога сам, изгледа, тако често недефинисан: осећајан Рак и борбен и упоран Лав. Рођен сам као борац! Моји преци са очеве стране су из ваљевског краја. Деда Милош је у Шабац дошао због посла, ту се и оженио, а Шапчани га памте као доброг машинбравара. И остали са очеве стране беху занатлије, а очеве сестре Лајка и Анђа биле су лепе и поштене девојке. Анђа је била удата за једног од Цицварића, који су још тада имали снимљену грамофонску плочу у Бечу.
- Моја мајка Шефика, девојачки Демировић, била је пореклом из Бијељине. Њен рођени брат Авдо био је првоборац у партизанима, баш као и моја тетка Илда, Шабанова мајка. Са Шабановом породицом били смо веома блиски, што сматрам великом срећом. Наиме, Шаулићи су били једна од најугледнијих породица, не само у Махали него и у целом Шапцу. Шабанов отац Хусо, угледан човек, рођени господин, био је талентован фудбалер Мачве, и то кад је наш "Провинцијски Уругвај", како су га звали београдски новинари, играо у Првој лиги велике Југе. С мојом тетком Илдом, лепотицом и дамом свог доба, венчао се по завршетку Другог светског рата. Ја сам одрастао у њиховој кући, Илду и Хусу сам виолео као свије родитеље, а Шабана као рођеног брата.
Фото: З. Јовановић Мачак
Улица Авде Карабеговића, у којој је растао Хасан, била је прави расадник певача, спортиста, занатлија, трговаца. Наравно, било је ту и превараната, коцкара, шибицара, бадаваџија.
- Срећом, био је ту и Шабанов стриц Алија, који је заразио боксом и Шабана и мене. Био је стасит, леп човек, права фаца Махале, шабачка спортска легенда. Њега је могао да мрзи само неко ко ништа не вреди.
- Мало на бистрину, мало на шарм, завршио сам осми разред, тек толико да се мом оцу појавим на очи. А онда ме мангупи поведоше као маскоту, плаћали су музичарима да ме пусте да певам. Шабан се у почетку љутио, а онда ме охрабрио на свој начин. Већ са 13 година певао сам код "Перкана", "Мале Рајке", у "Домовини". Са 14 година сам победио на фестивалу "Златни глас маја" у Шапцу. Са 16 година сам снимио прву плочу и, ево ме, још сам ту.
(Телеграф)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
