Догађају, неуобичајеном за наше прилике, присуствовао је и пензионер Петар Маљеновић, повратник из иностранства, који се тог летњег дана 2016. године сплетом околности нашао у селу Трбуку код пријатеља Ђорђа коме је зазвонио телефон.
- Зове директор добојског хотела "Босна". Каже да има двоје младих гостију из Француске. Изгледа да су брат и сестра, презивају се Петровић, говоре француски и енглески, али и поред нашег презимена српски не знају ни да бекну. Помињу имена села Стријежевица и Трбук и имају стари пасош од неког Милића Петровића из Стријежевице. Зато директор хотела пита да неко помогне, неко из Трбука, села на десној обали реке Босне, удаљеног шест километара од Добоја. Ђорђо му одговори да је познавао Милића Мишу Петровића и да је са њим заједно ишао у сеоску школу - наводи Маљеновић.
Недуго после разговора такси је довезео двоје млађих људи.
Фото: П.Митић/Б.Субашић
- Обоје лепи, витки, обучени по последњој моди. Испостави се касније да су и лепо васпитани. Кад наступише проблеми са споразумевањем, ја ускочих са мојим не баш добрим знањем енглеског. Објаснише ми да су дошли и донели пепео свога преминулог оца у његово родно село. Ђорђо ми у међувремену исприча да је са покојним Мишом ишао заједно у основну школу, а после школе заједно су чували овце и купали у реци Босни и лепо друговали - наставља Маљеновић.
Мишо је после осмолетке отишао у Тузлу где је завршио учитељску школу. Одмах после завршене школе одлази на рад у Немачку, а одатле у северну Француску у један градић где почиње да ради у фабрици воде. На послу је напредовао и догурао до неког руководећег места. Направио је кућу и оженио Португалку.
Прочитајте још
- Ђорђо се сећа да га је можда видео укупно два пута кад је долазио на одмор из Немачке, а Мишо из Француске. Жена и деца нису са њим долазили. Миши је убрзо умрла мајка и више није долазио у село. Сада од његове деце сазнајемо да је Мишо 2015. године имао удар од кога се само делимично успео опоравити. Остале су последице у његовом кретању и говору. Кретање се ипак некако поправљало, али говор није - наводи Маљеновић.
Мишо је полако почео и да говори, али неким језиком који нико није разумео. Мождане вијуге у којима је била похрањена шкриња знања француског језика можданим инфарктом су уништене. Мишо је говорио само српским језиком, а деца и жена га нису разумели. Одлазили су да доведу неког муслимана, родом из Грачанице код Добоја, који је живио у оближњем месту, међутим, тај човек се одселио неких 200 километара даље. Породица је ипак успела да пронађе тог човека и доведу га Миши који је земљаку објаснио последњу жељу да га у Француској кремирају, а пепео пренесу у његово родно село.
Фото: Профимедиа
- Сви седамо у Ђорђев ауто и крећемо према селу Стријежевици која се одмах наставља на Трбук. Засеок са кућом Петровића најближи је Трбуку тако да смо одмах скренули са главног пута. Настаде проблем јер у засеоку више нико не живи. Пут је излокан од бујица, а шикара је скоро урасла у њега. Срећом ауто има погон на четири точка и некако се узбрдицом пробисмо до куће. Мала оронула дрвена кућица, која има само две собице, делимично је без црепа на себи. Прозори су скоро без стакала, а главна улазна врата су отворена. Види се да је неко привремено у кући држао овце. Помоћне зграде су се урушиле саме од себе. Воћке иза куће скоро све су се осушиле. Једино што одише неким животом су две крушке које код нас зову карамут и броткиња. Један орах донекле се добро држао иако је и на њему било доста осушених грана. Винова лоза се није исто дала и распрострла се са гроздовима по осушеним шљивама. Ипак, када све погледаш, то је једна велика туга - описује Миљеновић.
Наводи да су дуго стајали ћутећи.
- Стојимо и нико ништа не говори. Нема се ни где сести. Све је зарасло. Млади човек одлази до аута и доноси торбу из које вади урну. Отвара је и почиње да разгледа око себе. Приближава се једној осушеној трешњи и почиње да просипа пепео из урне идући уназад према једном ораху и добро пазећи да не нагази пепео ногама. Остаде један добро видљиви сивкасти траг пепела јер под орахом ништа друго није расло. Наставља се ћутња. Ђорђо и ја смо мислили да кад деца виде кућу да ћемо их онда водити на сеоско гробље да виде где ће да сахране оца - додаје Миљеновић.
Син покојног гастарбајтера је међутим тачно знао шта ради.
- Млади човек се исправи и прекиде ћутњу речима да је завет његовог оца био да се његов пепео проспе између трешње и ораха. Остали смо још неко време стојећи погнутих глава, а онда се Ђорђо сети и изговори наглас "Оченаш". Враћамо се назад, Ђорђо одвози брата и сестру у Добој, а ја одлазим у своје оближње село. Годину дана после овог догађаја Ђорђо је о своме трошку поставио једну камену плочу са урезаним крстом и текстом где пише да је ту распршен посмртни пепео његовог пријатеља Мише. Довео је и православног свештеника који је свему томе дао и верску ноту - наводи Миљеновић.
(Политика)
БОНУС ВИДЕО:
