Занимљиве детаље из живота открио је у својој аутобиографији:
"Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. "Јединац у мајке!" Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Касније, оваква питања била су све ређа, па ми се, на крају, чинило да је баш добро што сам јединац, јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца.
Наравно, већ сам за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и "пукотине" карактера само једног детета у породици. И данас сматрам да је један део Сенке у мојој личности (како је Јунг назвао "палог брата" у нама, односно инфериорни део личности) - само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима – треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама далеко природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.
Оца сам запамтио као вредног и поштеног човека који је савесно обављао своје дужности; био је тачан, строг и прецизан у свему што је радио, па је сматрао сасвим природним да и од мене то исто захтева. Мајка је била топла, осећајна, мало нервозна жена, не увек задовољна помало крутим и не много друштвеним мужем, па је, због тога, преносила вишак својих неостварених жеља на мене, што није било увек добро.
Фото: А. Станковић
Отац и мајка, једном речи, због различитих карактера, нису увек функционисали складно, долазило је до сукоба које сам ја, данас ми изгледа, изузетно тешко примао и подносио. Нисам, истина, никада бежао од куће, мада сам често то пожелео, осим што сам, каткад, са једним добрим другом, мојим вршњаком, одлазио на Дунав, тамо негде близу Небојшине куле, дивно се проводећи у разноврсним играма, заборављајући на време. При повратку кући, дочекивало ме је брижно лице мајке и љутито лице оца, који је умео ове моје "хаклберијевске" излете да казни и батинама. Том Сојер и Хаклбери Фин била је у тим годинама моја најомиљенија лектира. Онда, и Кожна чарапа и Спорт клуб кликер и још понека авантуристичка прича из библиотеке "Златна књига".
Прочитајте још
Као дете, до почетка пубертета и адолесценције, био сам живахан, немиран и непослушан дечак, који се бунио, подједнако, против претеране осећајности мајке, која ме је тако везивала за себе, и против опсесивне принципијелности оца кога сам и поштовао, и волео, али се и бојао. Ваљда због тога нисам волео да будем дуго у кући, а како сам био друштвен и разговоран, волели су ме другови из суседства и разреда, па сам са њима проводио доста слободног времена на улици.
Рано сам заволео биоскопе и спорт. Данашњи биоскоп "Балкан" за три и по динара пружао је дупли програм сјајних филмова, махом авантуристичких и каубојских (Том Микс, Жорж О’Брајан, Кен Мајнард). Оваквим филмовима некад бих се тако занео, да сам настављам да их гледам и после три сата проведена у биоскопу. Пошто сам због обожаваних филмова понекад бежао из школе или са вечерњих часова соколске гимнастике, чекала ме је прописна "порција" грдње, па и батина, када бих се вратио кући.
Фото: В. Данилов
Волео сам и спорт – фудбал и лаку атлетику. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, иако нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао у даљ и троскок. Како сам био вижљаст, лако покретан и гибак, ови спортови ишли су ми од руке, можда сам могао да постигнем и више да се неко онда бавио мноме. Додуше, постојао је један мој старији друг, Милан Цекић, понављач у гимназији, али добар спортиста, који је уображавао да ће од мене начинити спортску, лакоатлетичарску звезду.
Моји родитељи њега нарочито нису трпели, јер су се плашили да ће ме одвући од школе и упутити неким другим правцем. А школа се морала у грађанским породицама Београда, по цену живота, завршити. Понављање или избацивање из школе сматрало се срамотом првог реда за родитеље. Београд је био пре Другог светског рата релативно мали град, скоро да су сви знали. Породични људи, када су се састајали, имали су само две теме: дневну политику и "како су деца? како уче? како су положили разред?"
Бунтован, какав сам био као дечко, нисам волео школу, сигурно и зато што су отац и мајка толико на њу полагали. У основној школи био сам, чини ми се, одличан ђак, али већ у гимназији нагло сам попустио и, све до петог, шестог разреда гимназије, једва сам се провлачио као - "добар ђак". А учио сам у, збиља, елитним школама. Прва два разреда основне школе, у школи Краља Петра И, у истоименој улици (родио сам се на стотинак метара од ове школе у Задарској улици, на Варош-капији; и данас највише волим тај крај Београда око Саборне цркве, Косанчићевог венца, Калемегдана), а друга два разреда, када смо се преселили са Варош-капије, у школи краља Александра, у Дечанској улици. Када је дошло време за гимназију, родитељи су ме уписали у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде "Политике". Срушена је, нажалост, до темеља, за време априлског бомбардовања 1941. године. Свуда у школама имао сам одличне наставнике.
Адолесцентно доба значило је за мене потпун преокрет - у мишљењу осећању, понашању. Од екстравертног, живог и немирног дечака, кога су у два маха хтели да истерају из гимназије због немирлука – до 15, 16. године из владања сам увек имао на крају године тројку, а у току године и јединицу, што је значило "укор наставничког савета"; заједно са нашим познатим песником и преводиоцем Драгославом Андрићем, био сам најнемирнији ученик у разреду - у току веома бурног и сложено проживљеног адолесцентног доба, из мене се ишчаурио, на прилично изненађење и родитеља и родбине, интровертан "мислилац" (благо иронично помишљам на Роденовог "Мислиоца"), који се, већ на великој матури у гимназији, одлучивао само између два факултета: теолошког и "чисто" философског, пише растко.рс.
Фото: Милена Анђела
После једне озбиљније повреде ока и мога првог "озбиљног" заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, која ме је дивно лечила и излечила, одлучио сам да студирам медицину (за коју је, истина, мој отац, одавно, "навијао"). А кад се један мој добар друг нагло разболео од схизофреније, и после годину дана лечења умро (од туберкулозе плућа), чврсто сам решио да се упишем на медицину ради психијатрије. Веровао сам онда, у својој омнипотенцији, да ћу разрешити тајну схизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим схизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија."
На Медицинском факултету дипломирао је 1951. године. Специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957. године и након тога, од 1958. до 1961, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где је специјализовао психотерапију.
Своје прво запослење пронашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Тада прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одељење основано у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Радећи на развоју психотерапије у Србији, готово 20 година био је начелник Психотерапеутског одељења. Ту је стекао велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.
Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије.
Преминуо је у својој 94. години, 4. септембра 2018. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу.
Део Далматинске улице у Београду, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу.
БОНУС ВИДЕО:
