Описујући свој сусрет у Острогу са игуманом Леонтијем априлских дана четрдесет прве, професор Андрија Копривица каже да му је одмах рекао како је "немир закуцао на врата овог манастира јаче него и на једна у нашој ојађеној земљи", те да је њега лично "снашло што није ниједног човека у земљи" и да ништа слично до тада није претурио преко главе.
- Веруј ми да сам знао шта ће ме снаћи, обесио бих мантију о трн и побегао у моје Паштровиће - додао је Митровић, који је у том тренутку још крио велику тајну о благу које му је поверено на чување.
Тек који дан касније он ће открити Копривици која га је мука снашла и заискати помоћ. Андрија Копривица тврди да му је игуман Леонтије, још док су смишљали шта да раде, рекао како и где да сакрију благо и коме још да повере тајну. "Завереници" су посао обавили у глуво доба ноћи 23. априла 1941. године, само два дана пре него што су у Острог ступили гестаповци, а на четири места су сакрили и закопали само део дворског блага.
Фото: О. Радошевић
Нико од њих током целог рата није ипак одао тајну, иако су постојале велике и бројне опасности да све буде откривено, почев од оних који су благо довезли до Острога, истоварали га из камиона и смештали у манастирску магазу до оних који су могли само да сумњају да је оно ту завршило. Андрија Копривица се, изгледа, пре него што је кренуо у Цетиње с намером да открије тајну претходно о томе договорио са осталим саучесницима у скривању блага, пре свега са Митровићем и својим блиским рођаком Петром Копривицом. Сложили су се да злато треба одмах пријавити органима власти и Андрија је истог часа кренуо у Цетиње. Три дана пошто је откопано благо у Острогу и превезено у Цетиње Андрија Копривица је на повратку у Никшић поново свратио до Острога да на миру, после свега, поразговара са Леонтијем Митровићем. Оно што му је Митровић том приликом испричао додатно потврђује решеност старог игумана да му ни тада не открије целу истину - да он и Петар Копривица крију још злата:
- Оног дана кад су гестаповци повели патријарха, тебе и Душана, нагласио си ми с посебним огорчењем да су понели све и из Горњег манастира. Зато ме интересује да ли је тамо било сакривено нешто сем онога што си ми рекао? - питао је Копривица.
Прочитајте још
- Јесте око десет-дванаест сандука осредње величине и неколико уметничких слика које су биле увијене у ролну.
- Ко је донео те ствари у Горњи манастир?
- Управник двора са групом официра.
- Је ли ти нешто рекао о садржини сандука и те ролне?
- Само ми је шапнуо да се у сандуцима налазе најдрагоценије дворске ствари, а у ролни уметничке слике од огромне вредности.
Фото: В. Кадић
- Где сте склонили те ствари?
- Слике испод ћивота Светог Василија, а сандуке на неколико најскровитијих места.
- Зашто ми ниси рекао и за те драгоцености истовремено кад си ми рекао за оне које су биле у Доњем манастиру?
- Био сам убеђен да се они зликовци неће завлачити испод ћивота Светог Василија и скрнавити манастир у којем вековима почива наш популарни светитељ. А и да сам ти рекао, као што и сам добро знаш, ништа не бисмо били у стању да урадимо пошто нисмо имали времена. Једва смо успели да учинимо и оно што смо учинили...
- Да ли си по повратку из интернације проверавао да ли су све понели?
- Није ми требало проверавати. Док су ме држали на киши, мојим сам очима видео кад су сандуке и слике из Горњег манастира претоварили из путничких кола у теретна која су стајала пред магацином. Зато сам ти с пуно туге и огорчења и нагласио пљачку из Горњег манастира.
Бежећи из Београда почетком априла 1941, краљ Петар Други Карађорђевић понео је са собом злато, државни новац, уметничка дела, али и три највеће хришћанске реликвије - руку Светог Јована Крститеља, икону Богородице Филермосе и делове Часног крста. Највећи део тог богатства, који краљ није могао да понесе са собом, остао је у манастиру Острог и околини Никшића, а за њега су се од тада борили многи. Од Италијана, Немаца, четника и партизана у Другом светском рату, преко комунистичке власти, па до данашњих Малтешких витезова и многих страних сила.
(Ало)
БОНУС ВИДЕО:
