Ретко је давао интервјуе, али када је то чинио радо се присећао детињства.
- У Краљеву, где сам се родио и одрастао, кувала је мајка Лепосава Николић колико је стизала, јер је имала гомилу обавеза. Радила је као глумица и учитељица. Правила је углавном српска јела, а будући да је била пореклом из Сомбора, радо је спремала и војвођанске специјалитете. Памтим њене шуфнудле, које су могле бити предјело ако су биле слане или класичан десерт. Ми смо их углавном јели као предјело. За Ускрс смо обавезно имали ђеврек, ни налик овом турском који се данас нуди. Тај стари био је од меког, лаганог теста, другачијег укуса и наранџасте боје. Мене је занимало како се праве ствари, бицикл и кола, па и храна - говорио је својевремено.
Ипак, иако га је публика знала као Гигу Моравца, овај глумац највише је волео другу улогу. У више наврата је признао да је његову каријеру обележила рола вожда Карађорђа. Први пут је оживео његов лик 1983. године у ТВ филму "Карађорђева смрт", а онда и у серији "Вук Караџић" (1987/88), а све у режији Ђорђа Кадијевића (86).
Редитељ је испричао раније за Блиц, како је изгледало оживљавање једног од највећих српских синова и како је убедио Марка Николића да може да изнесе улогу која се ствара једном у сто година.
- Пошто сам по школској наобразби историчар (уметности), било је природно што је тадашња телевизија очекивала од мене да радим филмове и серије на историјске теме. На ред је дошла капитална тема страдања вожда Карађорђа и његов повратак у Србију после емиграције у Русији, у време када је Милош Обреновић већ био на власти. Постављало се питање ко од глумаца може играти вожда. То је била захтевна ствар, јер вожд је имао нарочиту појаву, висок скоро два метра, једну опште препознатљиву физиономију, по природи силовит, нагао и агресиван. Да будем искрен, моја екипа и ја лупали смо главу видевши да у тада присутном глумачком кадру немамо глумца таквих особина, почев од раста па надаље. У историји наше кинематографије, поготово на телевизији, вожд се није појављивао, сем у немом филму, где га је играо Добрица Милутиновић, али није имао никакве сличности са Карађорђем. Знао сам да, де факто, у правом смислу по први пут доводим лик и личност Карађорђа на велику медијску сцену какву само телевизија може да пружи - испричао је у поменутом интервју Кадијевић.
Поставља се логично питање због чега је редитељ изабрао управо Марка Николића, а он је открио да је њему највише веровао.
- У једном тренутку, на опште изненађење мојих сарадника, предложио сам Марка Николића. Зашто сам ја помислио на њега? Нисам га лично познавао, али сам у неким партизанским филмовима приметио да у понеким кадровима има нешто у лицу што би уз одређене интервенције могло да дочара лик и физиономију вожда. Био сам уверен у то. Знао сам да, ако дође онако обријан и умивен, нико то неће поверовати. Али сам рекао: "Хајде да направимо пробу". И Марко је често касније изјављивао да је био изненађен мојим позивом јер није налазио да има икакве сличности. Али је дошао, упознали смо се, и ја сам с њим пошао у шминкерницу. Без неких нарочитих напора и претераних захтева, одједанпут се, после шминке и фризуре, на опште изненађење и моје и мојих сарадника, а нарочито Марково, појавило лице вожда Карађорђа. Још је требало решити питање његове корпуленције, нарочито висине. То је био мањи проблем. Када смо схватили да има право разумевање за лик Карађорђа, да може да извуче из себе потребну енергију и да делује онако силовито и виолентно како је деловао вожд, било је једноставно решити питање висине - открио је он тада.
За потребе филма екипа је морала да снима на оригиналним местима широм Шумадије и Србије, где је вожд и проводио време.
- Снимали смо на аутентичним местима. У Радовањском лугу реконструисали смо колибу у којој се вожд сакрио када се 1817. вратио у Србију. Када је дошла на ред та сцена, још смо били у хотелу и Марко је имао трему. Био је јако узбуђен, приметио сам да је у нарочитом душевном и психолошком стању. Да бих га смирио и на неки начин утицао на њега у позитивном смислу, поразговарао сам с њим лежерно, другарски, и позвао га у своја редитељска кола. Није ишао комбијем за глумце, него господски, у "мерцедесу". Возили смо се из Паланке до места снимања. Седео је поред мене. Када смо стигли, доживели смо изненађење јер смо видели да је народ, сељаци из околних места, био јако заинтересован за снимање.
- Стотине и стотине њих су просто закрчили цео објекат, тако да смо морали да зовемо милицију из Паланке да нам раскрчи место за снимање. И тада се десило оно што нисам очекивао, још мање Марко, а што је најлепши тренутак у мом филмском животу. Никада ми се нешто тако ни пре ни после тога није десило, а снимио сам око 20 филмова и четири ТВ серије.
- Марко је изашао из аутомобила заједно са мном и пошли смо према објекту, а онда су силни сељаци угледали “вожда” и почели су да прилазе и да му љубе руку. Толика је љубав тог народа према вожду. Марко плаче, ја плачем, плачу сељаци, цела екипа плаче.
- Тако дирљиву сцену, тако нешто што говори о исконској природи самог народа у односу на своје велике синове, а куд ћете већег од вожда, то се могло десити само тада и никад више. Морали смо прво да се повратимо од толиког узбуђења. Када је народ почео да реагује на вожда, толико је он био убедљива појава, био сам сигуран да сам погодио избор глумца и да је Марко заиста био вожд - закључио је редитељ у разговору за Блиц.
(Курир)