Док је причала о свом оцу, глумици су кренуле и сузе, те јој је разговор о оцу био болно сећање.
- Ја нисам од оних људи који живе у садашњем тренутку. То је једна лекција коју морам да научим. Ја стално живим у неким плановима за сутра и осврћем се на прошлост. Не знам зашто, али... - каже Јелена гостујући у једној емисији, а на питање да ли јој прошлост и будућност ремете садашњост каже:
- Па, претпостављам да да. Али ја уживам у прошлости као што уживам и у будућности која ће бити, а онда брзо та садашњост постане та иста прошлост у којој ја уживам. Тако да.... Да, спајам и волим тај времеплов. Мени то одговара. Лепи су ти тренуци, мама ми је стално говорила "сад уживај, сад си безбрижна". Никад нисам разумела шта значи сад си безбрижна, сад немаш никаквих брига, видећеш кад одрастеш. Ја сам срећом, глумица па не морам никада да одрастем, себи сам то приуштила. Али јако сам везана за родитеље од најранијег детињства. Заправо била сам највише везана за деку који ме је одгајио. И ту прву свест о томе шта је исправно, шта није сам научила од њега. Мама моја је потпуно другачија од мене физички. Ментално смо врло сличне, али морам да кажем да ја никада не бих била то што јесам данас, да није било ње и њене вере у мене. Она је у свему била боља од мене. Верујте ми, ја сам јако објективна. Она је у свему била боља, али некако људи када не успеју да свој пут себи сами остваре, самим тим је мени дала слободу да ја радим буквално шта ја желим. И то је било доста турбулентно у нашој породици, тај однос мог оца, моје мајке и жеља да ја будем то што ја желим без обзира на све.
Фото: АТА имагес
Али, успела је да се избори.
- Па била сам безобразна. Била сам безобразна и себична у својим хтењима, али у том мом безобразлуку сам имала много помоћника. До последњег тренутка, деда је био неки мој сарадник из сенке и увек ми је помагао, и финансијски и морално и у сваком смислу. И увек ми је говорио, "па добро, Лелице, зар ниси могла да нађеш неки други посао, мало, не знам, исплативији?", ја сам рекла "деко исплатиће се то мени све једног дана, сигурна сам", јер ја стварно не знам друго ништа ни да радим, али, некако, верујем да стварно човек који има у себи ту дозу, па тог неког безобразног самопоуздања, да може себи да приушти то уверење, да он треба да буде само то и ништа друго. Тај човек је стварно доста храбар и мислим да је ово посао који изискује, не смем да употребим тај термин у вашем присуству, али рећи ћу само најхрабрије - каже Јелена.
У животу је имала и болне тренутке, Јеленина мама је била болесна, али како каже, "срећом ми смо то превазишли", али нажалост десио се губитак оца. Јелена не памти баш тачан датум очеве смрти.
Фото: АТА имагес
- Знате да сам ја потиснула и дан и годину када је мој отац преминуо. Уопште тај датум не памтим. Иначе не памтим бројеве, али овај датум сам исто као и датум када је дека преминуо просто обрисала у мојој глави, то не постоји. Моја мама је нажалост била болесна, имала је другу врсту, дуго је, баш дуго била болесна, срећом ми смо то превазишли. Тај талас короне који је однео многе животе је однео и живот мог оца. То је за мене лично некако... Ја сад можда са ове дистанце могу да се можда и насмејем и да причам о томе када се сетим свог оца, али много је тешко било, искрено. Када ви видите... Тад сам први пут помисла како је ово што ја радим потпуно бесмислено и како је ово један посао који... Шта ми радимо? Да ли ја могу некога да излечим? Да ли ја могу некоме да помогнем? Осећала сам се потпуно беспомоћно. Тата је био смештен у "Драгише Мишовић" и заиста ти људи, то особље, сестре, лекари, ја не могу да објасним какав је то третман који они пружају болесницима. Ја мислим да су се они сви борили као лавови. Свака им част, али постоје неке битке које просто не може човек да добије.
Јелена је ипак радосна што је њен отац успео да проживи много тога иако јој је жао што није дочекао унуке.
- Те године је, ја мислим чак и тог месеца је Марко Живић преминуо исто, он је лежао преко пута оца мог у суседној згради. И сећам се да сам имала неку сумануту потребу да Марку пошаљем поруку коју он никад није добио. Тешко је, али много сам захвална. Захвална сам на једном дивном детињству, захвална сам на слободи, захвална сам на љубави коју су мени моји родитељи пружали. Мој отац је отишао срећан, ја мислим да људи живе и дуже па немају тако богат живот, не стигну да прођу, да проживе све то. Није доживео унуке, јако ми је жао због тога, али ја мислим да он, где год да је сада, зна да ћу ја бити добро. Али тежак је период заиста био, отишло је много младих људи. Ја увек када покушам себе да утешим на неки начин, кажем "добро тата, али види, ови људи нису добили прилику ни да прођу, ни да пропутују, ни да се заљубе како треба", а много је таквих отишло. Тако да је мени то био баш тежак период, али сам га онако, јуначки сам ја то поднела.
Фото: инстаграм принтскрин/jelenagavrilovicofficial
Тата је Јелени био највећа сигурност. Дека у раном детинству, а у каснијим годинама ипак тата. Тата је био и добар шахиста, а у Јелени су и неке његове физичке карактеристике, лик, дубоке очи...
- Па јесу. Ја се сећам, била сам клинка и у Лазаревцу постоји тај хотел Вис... Узећу марамицу ипак - каже Јелена која није могла да задржи сузе на помен оца и наставља:
- У Лазаревцу постоји тај хотел Вис где сви играју шах. Стално сам одлазила, иначе сам одрасла у шах клубу и у куглани. Знам да не изгледам као да сам одрасла у шах клубу, али ја сам у најранијем детињству научила да играм шах и то доста добро. Нисам га дуго играла, понекад сам волела са оцем. Он је имао стално те књиге отварања, једна титула му је фалила до велемајстора. И то је била његова страст и његова пасија и увек ми је говорио да и у животу је слично као у шаху. Мораш увек да знаш неколико потеза унапред шта ћеш да одиграш, али да будеш присутан ту. Да посматраш, да видиш, да направиш стратегију како ћеш јер мораш знати како да почнеш и како да завршиш. Тако да та моја елипса је од шахиста. За једну девојчицу је, ја мислим да је отац увек најбитнија фигура. И да ви, пошто се бавите послом којим се бавите, знате и сами да колико у нашој психи жена када тражи свог партнера и сигурност, он је обично подсећа или на оца или на деду или су то неке особине. - рекла је она у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
БОНУС ВИДЕО:
