Текст преносимо у целости:
У малој канцеларији с леве стране позорнице, у Младеновцу, седео сам с Јанезом Врховцем и чекао крај филма "Давитељ против давитеља", у којем играм давитеља. Филм се давао у оквиру Фестивала маске и сценографије костима. По протоколу, на крају је требало да изађем с осталим глумцима и поклоним се публици у захвалност. Пошто је било преостало још петнаестак минута, и пошто нисам знао куда треба да прођем да бих изашао до публике од које ме је раздвајало филмско платно, а како свака позорница има своје тајне, пођем да видим тај пут.
Прошао сам најпре једним ходником, а онда угледао необичан призор. На средини празне позорнице седи девојка на столици, са брдом цвећа у крилу. Помислим да је цвеће за глумце те и да девојка зна пут којим треба да прођем. Филм се одлично видео и с ове стране, баш се приказивала сцена кад давим једну девојку. Девојка са цвећем у крилу, ова на позорници, нетремице је гледала у платно, максимално концентрисана на чин дављења. Да не бих реметио тишину, потрудим се да што бешумније, на прстима, дођем до ње. Ишао сам јој с леђа. И да бих био тих и дискретан до краја, додирном јој само прстом раме.
Фото: репринт ТВ Новости
Шаке на њеном врату
Загледана у платно, тргне се и скочи. Истовремено, окрећући се према мени и угледавши ме, врисне из свег гласа. Нагло покрије рукама очи и газећи разбацано цвеће, избезумљено излети напоље. На позорници останем сам, скамењен. Гледао сам у платно и своје руке на врату жене. И сам збуњен, у том тренутку сам схватио колико сам уверљиво одглумио манијака.
Врисак девојке се улопио у слику на платну тако да није нарочито скренуо пажњу.
Личио сам на себе
Недавно, путујем ја према Ријеци, авионом. Поред мене, али у другој половини авиона, седео је средовечни човек. Не бих га ни приметио да ме нагло не удари у раме.
Фото: репринт ТВ Новости
- Извини - рече - да немаш ти случајно брата?
Гледао ме је недоређено, ишчекујући одговор.
- Питао сам те да ли имаш брата - понови, мислећи да га нисам разумео.
- Да, имам - одговорим.
- Кажем ја - настави задовољан мојим одговором. - Могао бих да се закунем да ми на некога личиш. А је л', је л' млађи?
- Да, да - одговорим - млађи.
- Да није Ташко Начић?
- Да, Ташко је мој млађи брат.
Фото: репринт ТВ Новости
- Па, шта да ти кажем. Гледам те, гледам и видим, личиш ни а није ми он. Рек'о ајд да човека питам.
Наставио сам да климам главом, а он је отворио своје новине. Прелиставајући их, с времена на време је бацао поглед према мени, вероватно ме упоређујући с "братом".
На челу колоне
У представи "Радо иде Србин у војнике" које се давала у "Атељеу", играм једног од седморице војника. Остали су Ђуза Стојиљковић, Бора Тодоровић, Милутин Бутковић, Петар Краљ, Зоран Ратковић и Драгутин Добричанин Гута, који, у ствари, игра нашег војног старешину. Представа се завршава тиме што ми, из мрака излазимо сви комплетно, уз музику, марширамо један за другим, сви. Ја сам на челу колоне, иза мене Бора, па остали, Гута као шеф маршира у месту, стојећи по страни. На позорници направимо круг па сиђемо са сцене и тако, неколико пута, све уз обавезан аплауз публике.
Фото: Репринт Сабор
Тако се и тог баксузног дана све догоди по устаљеном реду. Направимо један круг и повучемо се са сцене - народ аплаудира без престанка. Излазимо поново, марширамо према Гути, и негде већ сасвим близу њега, махинално га погледам и у месту станем. Уместо да маршира, стајао је као укопан, а лице му је било такође укочено. Исколачио очи и фиксирао ме као да сам учинио, у најмању руку, неки злочин. Салом се, међутим, проламао смех и аплауз, тако да ме је комплетна ситуација тотално збунила. Механички се окренем, тражећи узрок шока на Гутином лицу. И сам исколачим очи. Иза мене се простирала само једна празнина. Ниједног војника није било у колони. У сали опет урнебес, онда ми Гута да знак да кренемо нас двојица, у колони. Марширали смо произвољно јер се музика није чула од аплауза, једног од највећих, који су ми били упућени. Режисер ове сцене, Бога Тодоровић, једва је успео да ми од смеха пружи руку за честитку.
Необичан гледалац
Други пут, такође у "Атељеу", у подруму, по завршетку представе, једне монодраме, усред мојих наклона у захвалност публици и усред њених аплауза, нагло устаде један човек из првог реда и крене право према мени. Помислим: Шта ли овај сад хоће?
Учинило ми се као да има намеру да ме удари, а вероватно да је тако и изгледао јер се публика такође умирила те је настала потпуна тишина. Ходајући одлучно и оштро, незнанац ми се сасвим приближи. Напетост је у том часу толико нарасла да је недостајао само пуцањ. Непознати је, затим, енергично, као што је и ходао, пружи руку према мени и рече:
- У име публике - честитам!
"У име публике" одјекне салом и смех се проломи. И аплауз, наравно.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је 14. септембра 1987. године у "Сабору" *
БОНУС ВИДЕО:
