Хрватска књижевнице Ведрана Рудан је у аутобиографији коју је објавила пре неколико година искрено и без длаке на језику писала о свом животу. Након читања ретко ко је остао равнодушан, а књига је препуна детаља који су били шокантни за све читатеље.
У њој, Ведрана је открила кроз какве трауме је прошла као дете, али и који је њен највећи животни страх.
Књижевница је причала о томе шта ју је учинило особом какава је данас. На њену личност и изборе које је касније правила утицала је у многоме породица, коју је описала као "дисфункцијоналну".
Фото: Милена Анђела
Она није крила да јој је мајка била алкохоличарка, да је у породици било много насиља, а живот у породичној кући је био попут пакла.
- Маму су колима хитне помоћи одвезли у лудницу. Повраћала је јетру, имала тридесет кила, црна у лицу и на умору, нико од нас није веровао да ће преживети и престати да пије. Имала је ћерке које је нису занимале, посесивну, злу мајку, мужа алкохоличара којег није волела, а могла је имати каријеру. Зашто би престала да пије? Ја сам имала двадесет година и толико сам се навикла на мајку алкохоличарку да ми то више није сметало - пише на почетку књиге.
Ипак, њена мајка се касније, у њен живот враћа као излечена алкохоличарка и постаје жена која ни салату неће зачинити винским сирћетом.
Делимично излечена, од алкохола, али и даље без емпатије за своју децу њена мајка је живела свој живот.
- Била је опседнута злом које се њој наноси, зло које је она наносила нама није анализирала. Сигурна сам да нас није волела. …Моја мајка је сестри и мени у гене укуцала осећај да не вредимо. Сестра је била образована, течно је говорила три језика, прочитала ко зна колико књига, путовала је и желела више од свега да јој отац и мајка признају да вреди. Никад то није дочекала.
Фото: Милена Анђела
- Моја је мајка ишчупала ћерку из срца. Кад се сестра разболела, била сам у паници. "Мама, мама, сестра има рак плућа." Тајац. "Добро, само се ти због тога немој узнемиравати. Ту се ништа не може учинити, сви ћемо једном отићи."
… Никад нисам мајци рекла како се осећала, да ли је у болници или код куће, пати ли јако или подношљиво. Није је било брига.
- Мама, умрла је. Уздах. Искључићу телефон да никога не чујем.
Није отишла на сахрану.
Рудан на једном месту пише да је “сваки гроб место где живи перу осећај кривице или траже љубав од оних који им је нису дали или је нису могли дати. Мртвима све опраштамо јер мислимо да праштање оплемењује. Како би мене могао да оплемени опроштај оцу? Мрзим га мртвог иако сам често падала у искушење да му опростим.”
- Оцу никад нисам опростила оно што је чинио мојој мајци, мојој сестри и мени. Вређао нас је, тукао, понижавао на хиљаду начина. Мртав је и заиста сам покушавала да нађем у себи снагу и опростим му. Тражила сам за њега олакшавајуће околности. Необразовани мушкарац из патријархалне средине не може бити другачији. Није истина. Нису сви мушкарци злостављачи. Уместо да опростим њему, опростила сам себи што му не опраштам. И осећам се добро. Неки злочини не застаревају - признала је у књизи она.
Фото: принтскрин јутјуб RTS TV lica, kao sav normalan svet - Zvanični kanal
И овде није крај изненађењима. Детаљи које је изнела многе су шокирали, а највише онај да ће се уколико сазна да болује од неизлечиве болести - убити.
- Стара сам, бојим се умирања на рате. Намеравам да се убијем кад будем чула да имам неизлечиву болест, али има толико тешких болести које те без припреме вежу за кревет. Деца те неће убити, ни партнер. Да, највише се бојим лежања у кревету и беспомоћног чекања на смрт - била је искрена она.
БОНУС ВИДЕО:
