Испричао је како му је дошао човек којем ништа од руке не иде, којег прате само болести и несрећа. Човек је био у завади са својом мајком, а она му је старац Пајсиједао мудар савет - "Мој благослов имаш, али треба и мајчин благослов да добијеш."
Он се двоумио. "Тешко да ће ми дати, оче."Рекох му опет: "Само ти иди, па ако ти не да, реци јој овако: "Један старац ми је рекао да размислиш, јер ћеш и ти једног дана предати душу Богу."
Отишао је и мајка га је на крају ипак благословила, рекла је:
"Дете моје, нека на теби буде благослов Авраамов!" Прошло је јако мало времена, а тај човек је дошао на Свету Гору, носио је пуно поклона, играо је од радости. Стално је понављао: Слава Ти, Боже! Плакао је.
Фото: Профимедиа
Знајте да је клетва, па чак и само негодовање родитеља веома моћно. Све и да родитељи не проклињу децу, само огорчење на њих довољно је да деца "не виде белога дана"; њихов живот биће само муке. Таква деца много страдају у овом животу. Разуме се, у другом животу добијају олакшање, јер овде већ нешто отплаћују.
Дешава се оно што говори ава Исаак: "Једу пакао", односно – трпећи муке у овом животу, смањују пакао. Јер мука овог живота – "једе пакао". Односно, када делују духовни закони, одузима се мало од пакла, од муке. Али, и родитељи који шаљу своју децу "до ђавола", обећавају их ђаволу, па после ђаво има право на њих. Рећи ће: "Па, сам си ми их обећао."
У Фараси је био један брачни пар. Имали су мало дете које је често плакало, и отац га је стално слао "до ђавола". И ево шта се збило. Бог је тако допустио, да када би га он послао "до ђавола" – дете би ишчезавало из колевке. Сирота мајка би после одлазила код Хаџиефендије.
"Хаџиефендија, твоје молитве нека би биле са мном, дете су узели демони." Хафендија би одлазио, читао молитву крај колевке, и дете се враћало. Ово се стално понављало. Сирота жена је говорила: "Хаџиефендија, твоје молитве нека би биле са мном, докле овако?"
Фото: Профимедиа
"Ја се не умарам долазећи, а ти ли се умараш долазећи да ме позовеш? Ђаволу ће додијати и оставиће дете." Од тада дете више није ишчезавало. Када је дете одрасло звали су га "ђавољи род". Узбуркавао је цело село; никоме није давао мира. Шта је све због њега трпео мој отац! Одлазио би до неког човека и говорио му: "Онај је рекао то и то за тебе." Одлазио је другоме, говорећи исто. Потом би се ова двојица завадила и потукла. Када би то схватили, пошли би да ухвате клеветника и да расправе са њим. Али, он би их тако преварио да су још они од њега тражили опроштај! Толико је био ђаволик! Ђавољи род! Бог је тако устројио да би се људи, видевши све то, уразумили, затегли и били много пажљивији. Друга је ствар како ће Бог судити овом човеку. Разуме се, имаће многе олакшице.
Највеће богатство света јесте родитељски благослов, баш као што је у монаштву највећи благослов – имати благослов свог Старца. Зато и кажу: "Тражи благослов од родитеља." Сећам се, једна мајка имала је четворо деце; и плакала је, сиротица. Говорила ми је: "Умрећу тужна, ниједно од деце се није оженило. Моли се." Састрадавао сам са овом удовицом, и са оном сирочади. Молим се, молим се – и ништа. Велим: "Нешто се овде дешава."
"Бацили су враџбине на нас", говорила су деца. "Није враџбина, да је од враџбине то би се видело. Да вас није, можда, мајка клела?" упитах их. "Јесте, Оче", рекоше ми. "Наша мајка нам је, пошто смо били много несташни као деца, стално говорила, од јутра до вечери: 'Да останете пањеви, да останете пањеви' ".
"Пођите да мало продрмате своју мајку", рекох им, "и кажите јој да се покаје, исповеди и да вам од сада па надаље увек даје само благослове." За годину и по оженило се све четворо деце. Ова сирота жена била је удовица, изгледа и малодушна, а деца су била несташна, превршила су меру, и она их је клела.
– Ако родитељи куну децу и после умру, како да се деца ослободе проклетства?– Ако деца траже "кривицу" у себи, наћи ће да су, ако су их родитељи клели, били непослушни и да су мучили своје родитеље. Тада, ако осете своју кривицу, искрено се покају и исповеде, сређују се. А ако деца уз то и узнапредују духовно, помоћи ће тиме и родитељима.– Старче, и мене су родитељи клели када сам отишла у манастир.– У том случају клетве постају благослов.
"Учтива" клетва
– Старче, да ли је исправно говорити за оног ко нам чини неправду: "Нека би му Бог вратио за то"?– Онај ко тако говори преварен је од ђавола, јер не схвата да на тај начин "учтиво" проклиње. Има људи који говоре за себе да су осетљиви, да су пуни љубави и такта, да трпе неправде које им наносе људи, али говоре: "Нека би им Бог узвратио". Сви ми овде полажемо испите како бисмо прешли у онај други, вечни живот, у Рај. Помисао ми говори да је ово "учтиво" проклињање испод сваког духовног нивоа, и да је недопустиво за хришћанина. Јер, Христос нас није учио таквој врсти љубави, већ – Оче, опрости им, јер не знају шта чине! Исто тако, већи од свих благослова је када нас неправедно куну, а ми то примамо ћутке, благодушно.
Када смо оклеветани, или када трпимо неправду, било од површних, било од злобних људи који су покварени и искривљују истину, ако је могуће – не тражимо правду, када се неправда тиче само нас. Нити говоримо: "Нека би им Бог узвратио", јер је и то клетва. Добро је да им опростимо од свег срца, и да се молимо Богу да нас укрепи да можемо да изнесемо терет клевете, и да наставимо духовни живот (у тајности, ако је могуће). Нека људи којима је у типику да суде и осуђују наставе да нам наносе неправде, јер нам тиме припремају златне венце за онај истинити живот. Наравно, они који су близу Бога никада не проклињу, јер у себи немају злобу, већ само доброту. Свако зло које се баци на ове освећене људе, освећује се. Тако они осећају велику, за друге, невидљиву радост.
(Преузето из књиге "С болом и љубављу савременом човеку" старца Пајсија Светогорца)
(Курир Стил)
БОНУС ВИДЕО:
