Душко је о томе шта се догодило причао пре неколико дана, а сада се за немачке медији огласио и његов колега. Он каже да му за оно што је урадио не треба награда.
- Искрено, читава гужва ми се скоро чини мало непријатном. Не треба ми награда. Оно што сам урадио је нормално. Мислим да се то зове храброст, зар не? - каже он и описује моменат када је схватио шта се дешава.
- Требао ми је тренутак да схватим шта се дешава. Био сам доле у грађевинској јами и одатле нисам могао да видим до улице. Онда сам одједном чуо врисак. Чуо сам: "Остави дечака на миру." Прво што сам чуо био је мушки глас. Постоји ова пословна зграда поред мог градилишта. На спрату је био отворен прозор и један човек се нагнуо и повикао „остави дечака на миру“ - прича он и додаје:
- Тада сам видео човека и дечака на паркингу испред пословне зграде, само неколико метара од грађевинске јаме. Дечак је вриснуо, моја прва помисао: свађа између оца и сина. То је онај тренутак, можда делиц́ секунде, у којем застанете на тренутак и запитате се да ли заиста треба да предузмете акцију. Али када је човек одвукао дечака у свој ауто, одмах је било јасно шта треба да се уради.
Радник каже да је отишао до аута и отворио врата са возачеве стране.
- Дечак је седео на сувозачевом месту, никад нећу заборавити како ме је погледао. Тај поглед који је без сумње разјаснио озбиљност ситуације. Нема оца, нема сина! Морао сам да реагујем веома брзо, а ипак сам приметио бројне детаље: Задњи део комбија је био обложен душецима. Прозори су били затамњени: пластична фолија, причвршћена клиновима. Одмах сам схватио шта прети малом дечаку. Да се радило о покушају отмице, планираном се*суалном злочину... А ко зна шта је после могло да се деси? Радије не бих то замишљао даље - испричао је драматичне детаље.
На питање да ли се плашио да би му тај човек могао нешто учинити, рекао је да не. - Не размишљаш у таквом тренутку. Скенирате ситуацију, спојите све описане детаље у општу слику и онда једноставно делујете. Извукао сам момка из аута, јако га ударио лактом - надам се да је у реду да то кажем - и онда, када је на тренутак био оборен, узео сам му кључ. Није имао шансе. Мој колега Душко је био прекопута у багеру. Нас двојица се добро познајемо и навикли смо да важне ствари комуницирамо кроз контакт очима. Душко је одмах схватио озбиљност ситуације и без даљег одвезао багер у раскрсницу. Тако да би сваки покушај бекства колима био безнадежан. Душко је позвао и полицију. Био сам импресиониран колико су брзо стигли. Нисам морао много да објашњавам. Погледао сам полицајце, показао на комби и рекао: 'Тамо је кревет'. Полиција је тада момку узела папире, везала му лисице и одвела га у станицу - каже Јасик.
Наводи да су ускоро дошли дечакови родитељи.
- Мајка је касније дошла код мене и захвалила ми заједно са дечаком. Била је у тоталном шоку и није могла да верује. Дан након инцидента, отац је ујутру прошао овуда са дечаком. Данас поново, пре само неколико минута. Дечак ми је махнуо, и то је био леп тренутак. Могу да разумем да родитељи сада увек прате дечака на путу до школе. Вероватно бих урадио исто - закључује овај храбри човек.
(Фоцус)
БОНУС ВИДЕО:
