Ћерка Дарија центар је њеног живота, а срећу је само на тренутак помутило то што ју је бивши партнер оставио у трудноћи.

Отац ћерке Љиљане Јакшић је непознаница за јавност.

Он до данас није осетио потребу да се са малом Даријом зближи и на себе преузме одговорност родитеља.

- Партнер је одустао оног тренутка када је схватио да се мој сан остварио. Од тада је свако пошао својим путем. На родитељство не треба никога присиљавати, не оптужујем га, али га не разумем, рекла је својевремено глумица о оцу њеног детета који је, како сазнајемо, доста млађи од ње.

Фото: Н. Скендерија

 

 

Глумица је у емисији "На терапији са Славицом Ђукић-Дејановић” открила да је с процесом вантелесне оплодње почела прилично касно, у 48. години, а да је срећа стигла четири године касније.

- Нисам баш одлучила да то буде у овим годинама, него су се околности наместиле. Од првог тренутка, и пре него што се десило и дан-данас, ја сам пресрећна жена. Даријин осмех, не њена реч, већ само поглед и мисао о њој је нешто што ми чини живот радосним. 

- Ни у тренуцима када мислим да не стижем, да падам од умора, да не могу више, кад помислим да ми је исцурила сва енергија, кад је она у питању нађе се снага. А увек је она у питању. И кад радим - радим јер је то неопходно због нас две, због наше мале породице. 

- Када идемо у обилазак или где већ, потрудим се да њој прија, да њу то нешто научи, сва је акција усмерена на то да њој буде добро, да нама буде добро - рекла је глумица и присетила се другог стања и емоција које су је тада прожимале.

- Ја нисам та која врши процену његовог оправдања, ја чак не желим да се бавим његовим оправдањем. То је његова одлука, његово је право да одлучи да ли нешто хоће или неће да уради, а то је и његов проблем.

- То је наравно једна од ствари која може да заболи у животу, сви ми имамо те ситуације, са тим се човек мора изборити, прихватити, наставити даље. Најважније је прихватање, испричала је Салвета својевремено и жали само због тога што ће ћерка имати њену судбину - да одраста без оца.

(Сторy)

БОНУС ВИДЕО: