Велика, а опет тако скромна на свој начин, Мирјана Карановић говорила је за наш Нпортал о својим првим успесима и улогама које су обележиле њен живот као и њеној награди за животно дело "Павле Вуисић."

Дотакли смо се  јаза генерације и проблема са којима се сусрећу будућа позната глумачка имена. Њена порука је да се изборе за своје место у времену које постаје све хладније, у коме су мерила за успех сасвим друге одредице и норме које нас квалификују за посао који радимо. 

Познати сте по бројним улогама. Која се Мира крије иза улога жена које је играла и какве сличности делите са њима? Шта сте научили од женских улога које су имале? 

Не знам, не знам уопште да ли постоји само једна Мира из које су изникле сви ти ликови, све те улоге. Неки пут ми се чини да је та Мира некако потпуно незанимљива, као нека велика врећа емоција, искустава, мисли и свега осталог из чега ја онда бирам материјал од којих  градим своје улоге. Мој живот, приватни често изгледа крајње безначајно и крајње досадано у односу на те жене које сам играла. Зато сам срећна што могу да играм тако разне жене и да им дајем делиће себе и да онда заправо преко њих свашта тога доживим. И због тих улога мој живот је некако богатији. Онда ми се чини да нисам живела само свој живот, већ много живота. Тако да, увек се радујем када добијем неку улогу и увек чезнем за новом улогом и новим светом у који ћу да уђем и у ком ћу неки пут бити више жива него што сам жива у приватном животу. 

Фото: АТА имагес

 

Колико су значајне награде у животу једног глумца? 

Ја сам своју каријеру започела наградама. Нисам пре тога размишљала да је то нешто што је мени јако битно. Са четрнаест година сам добила своју прву глумачку награду. За мене је то била огромна инјекција сампоуздања и огромне подршке да бих ја могла да будем то што тако потајно сањам. Тако да, награде су за мене подршка увек. Осећам да постоје неки људи да виде то што сам ја ушла у то и уложила себе и онда ми је та нагрда важна због тога. Генерално мислим да награде имају краткотрајни ефекат, већ после пар дана нико више не говори о награди, већ после пар дана морате да идете на пробу, да радите нови комад или да изађете на сцену, остварте оно што сви глумци имају за  за циљ, да будете уверљиви. Награде су изазов за ово чиме се ја бавим.

Награда за животно дело "Павле Вуисић" има одређену вредност. Како је публика реаговала на ову вест? Да ли то мења нешто у Вашем животу? 

Публика у Нишу је заиста дивно реаговала и ја сам била пресрећна и осећала сам се величанствено у том тренутку. Хтела сам да публика види колико сам срећна. Нисам хтела да будем достојанствена у том чину добијања те награде. Радовала сам се и показала сам колико сам срећна због тога. То није нешто тако уобичајено. Ја то примам и ја то сакријем све оно што се у мени дешава. 

Ваша каријера обележена је улогом младе Петрије из "Петријног венца". Шта бисте поручили данашњим девојкама, женама које су попут Петрије? 

Јако је тешко поручивати нешто. Мислим да сви људи, девојке, младићи заправо треба да се отворе према свом искуству према људима, према својим сновима према животу који живе да уче од својих грешака, да уче од људи које срећу, много тога да начуите нешто од неких успутних сусрета, видите и да размишљате. Мислим да је то битно, бити свестан, присутан, бежати од живота од кога живиш. Никада неће бити апслутна срећа. Увек ће бити срећнијих тренутака, али биће и тешких, али то је тако до краја живота и тај баланс је то је нешто што нас заправо држи, у неком правцу у нечему што је добро. Треба да поједнако водимо рачуна да у себи имамо и позитивног и негативног. Да никада не дозволимо да једно превлада. Мислим да када смо превише самопозитивни, онда постанемо неосетљиви на туђу тугу, на туђу патњу. Када смо превише у својој патњи онда не можемо да приметимо туђу, не можемо да помогнемо никоме. Мислим да је живот скуп и једног и другог, тешког и лаког и љубави и мржње и победа и пораза и грешака, великих успеха, великих добрих ствари које учинимо и мислим да се не треба бојати оних првих лоших јер нас оне заправо уче како да освојимо оне добре. 

Како је било одрастати као ћерка војног лица? 

Мој отац није био класично војно лице. Он је био војни службеник и није имао ту неку амбиију да нпредује  у каријери, мислим да иде у већ и већи чин. Ми смо се селили, он није радио са војницима у смислу као официр у касарнама него је радио у канцеларијама, био је војни службеник. Тако да, ја нисам осетила то његово занимање као војно занимање, него више тако као једног човека који је био веома педантан, веома посвећен, веома одан, дисциплинован и поштен. Бескрајно поштен. Њему је то било јако важно и мени је данас то јако важно. 

 Који су изазови данашњим младим глумцима, а који су били када сте  Ви студирали? Како бисте то анализирали као колегиница, а како као професор? 

Знате, како сам одрастала, мислила сам да никада нећу доживети јаз генерације, да ћу бити неко ко разуме апсолутно све који млађе од мене и да између мене и свих генерација нећу бити неко ко не разуме. Ево сада ја имам толико година и видим да ја не могу то да пратим. Не могу да се претварам да разумем младе. Они живе неки свој живот и мислим д је то добро. У животу младих глумаца учествујем на један свој посебан начин, то није како се ја дружим са мојом генарациом то никако не може да буде. Тако да, ја видим да њима никако није лако, ја лично не бих волела да сада у овом свету почињем каријеру, али то је зато што ја имам своја сећања, свој пут који сам прешла и не бих то мењала за неки нови почетак. Волим ово где сам сада, где сам стигла. Оно шта желим и што радим, то је да препознам проблем када радим са младим глумцима који су ми на сцени партнери и да им онда тихо помогнем и да их посаветујем. Неки од њих ми се и обраћају често, шта мислим и тако...Сада сам први пут суочена да причају о тим неким непримереним уценама, како их спопадају, поготово девојке на неким снимањима кастинзима. Сада се о томе говори, у моје време смо то крили и правили се да је то у реду. Сада се трудим да  девојке добро посветујем да са једне стране нађу начин да то избегну, победе, а са друге стране да их други људи не повреде, да се на неки начин изборе за своја права. То је јако тешко, наше друштво је на прекретници, времена су таква каква су и ово је још увек мушки свет и жене ту морају да буду веома опрезне да не би настрадале и морају да нађу веома добре савезнике било у неким удружењима друштвима између себе. Мени је драго да ја радим са људима који се као генерација држе између себе и који су одани једни другима и подржавају једни друге и ја то веома ценим. И ја њих подржавам да пазе једни на друге и да не буду  себични.

Фото: Танјуг/Драган Kујунџић

 

Коју своју улогу бисте издвојили? 

Не могу апсолутно да издвојим ниједну посебно специјалну улогу. То је немогуће. Не трудим се да тако размишљам. Једноставно, моји улоге су моји слојеви, моји унутрашњи органи, јел... Мој крвоток, мој нервни систем, моје  то су делови мене  не бих могла да живим, без неких органа, нових органа. Можда ето постој неко слепо црево у мојим улогама без кога бих могла да живим. Можда бих и могла и неки бубрег да поклоним, али без много, много тога не бих хтела и не бих волела да живим. 

Да ли постоји догађај који сте у уткали у глуму  или Вам је помогао да изаберете баш тај животни позив?

Морала бих да идем дубоко у психологију у далеку прошлост. Не знам, који је то догађај, не знам. Престала сам да размишљам о томе зашто сам имала жељу да будем изложена погледима и да будем пред неком публиком још у основној школи, у томе сам се добро осећала.  Како сам расла тако сам пратила ситуације у којима сам могла да будем примећена, јер сам знала да сам тако добра.

Колега са којим сте радо сарађивали? Која је најтежа сцена коју сте играли, у којим условима?

Моја каријера је веома дугачка и има баш много, много дивних партнера са којима сам заиста лепо сарађивала некада у прошлости са којима више не сарађујем, али сада сарађијем са неким другим глумцима. Ја волим да се дајем и немам никада никакве калкулантске мисли, увек сам веома отворена и поштена у томе шта радим на сцени и волим партнере који хоће то да узврате. Партнери који нису то разумели и који су то доживљавали као нешто приватно, са њима сам имала баш велики пробл, али таквих је било јако мало. Имала сам срећу да радим са добрим партнерима. Не могу да се сетим само једне, али знам да постоје сцене у неким  представама које се игром случаја поклапају са мојим приватним животом и јако ми је тешко да те ствари раздвојим. Иначе, моја глумачка мантра, правило које поштујем је да никада не излазим на сцену увек излази лик кога играм. Многе ствари које радим, не бих никада приватно урадила. Моји ликови ма колико делимично имају блискости са временом и са  неком мојом околином нису ја, већ оно што сам креирала. Тако да, креирам моје улоге од делова себе саме. 

БОНУС ВИДЕО: