За оне који верују у живот после смрти, поставља се питање како се стиже до загробног живота. За Тибетанце ова дилема је решена у древној пракси такозваног сахрањивања на небу.
Назив небеско сахрањивање је заправо оксиморон јер се лешеви у ствари не сахрањују, него су остављени на обронцима планина где их једу лешинари или Дакини (анђели).
Обичај је познат као јхатор или "давање милостиње птицама", потиче из ваџрајана будизма, који учи о трансмиграцији духова.
Тело се сматра само посудом за душу, а једном када је живот истекао, нема потребе да се тело чува.
Јхатор се придржава будистичког учења да је живот несталан и да су људи инхерентно повезани са својом околином, преноси британски Метро.
Укључује будистички етос великодушности и саосећања према свим стварима, укључујући животиње.
Фото: Јутјуб принтскрин
У јхатору, тела се враћају природи, хранећи друга жива бића. Тибетанци сматрају лешинаре светим животињама и они имају важну сврху у смрти - они преносе дух на небо где чека реинкарнацију.
Тибет је регион Кине, који се налази међу неким од највиших врхова Хималаја. То је удаљено и дивље, а уједно и једно од најмање истражених места на земљи. Тло је превише каменито или замрзнуто за сахрану, а недостатак дрва за огрев значи да се не могу направити ни погребне ломаче да би тела била кремирана.
Сахрана на небу је ефикасан начин за одлагање људских остатака, из духовних и практичних разлога.
Молитве и припрема
Првих неколико дана након смрти Тибетанца, тело се држи код куће, умотано је у белу тканину и постављено у угао куће. Монаси се позивају да читају молитве у периоду између 24 сата и три дана од смрти, за које се верује да ослобађају душу из чистилишта.
За тибетанске будисте, смрт је сложено, духовно путовање које нема много везе са физичким обликом, пише Метро.
То се доживљава као путовање од овог земаљског живота до следећег, са огромним значајем који се придаје ритуалу како би се осигурало да душа може да се креће по ономе што Тибетанци називају бардо или простор налик сну који се налази негде између смрти и поновног рођења.
Када дође време за сахрану, кичма се ломи, а тело се поставља у положај фетуса како би било што лакше за транспорт. Блиски пријатељ или рођак има задатак да однесе тело на дуртро или свето место сахране. Путовање почиње са изласком сунца и породица се придружује, ударајући у бубњеве и певајући.
Фото: Јутјуб принтскрин
То је често веома напоран пут јер су места сахрањивања удаљена и пуста, смештена на стрмим падинама, што јхатор чини јединственим изолујућим приступом смрти.
Смрт и сецирање
Обично је само породицама дозвољено да присуствују сахрани на небу јер се верује да присуство странаца може да омета успон душе на небо.
Међутим, недавни очевици са Запада сугеришу да им је дозвољено да гледају уз обећање да ће се држати на дистанци и да неће фотографисати.
Рођапас, или разбијач тела, подиже тело на камену платформу. Његов посао је управо онакав какав и звучи. Они сецирају тело како би лешинари који чекају могли да покупе месо, пише Метро.
Понекад ће мајстор сахране извршити овај обред, рецитујући молитве, као и ломљење тела. Након тога спаљује се клека како би се привукли лешинари. Они стижу у великим јатима од неколико стотина појединаца и круже из тела покојника.
Рођапас тада почиње да ради, користећи сечиво да раздвоји тело. Прво уклања и одбацује косу која се понекад задржава и чува у храму. Затим разбијач тела сече удове, скида месо са костију и баца га јату гладних лешинара који се приближавају.
Фото: Јутјуб принтскрин
Иако звучи као језив посао, рођапе имају тенденцију да се смеју и шале док раде јер се сматра да је опуштена атмосфера кључна у вођењу покојника из овог живота у следећи. Након обављеног посла, он се повлачи како би се лешинари окупили и уживали у телу.
Они могу да очисте тело од његовог меса за само 15 минута. Користећи чекић, он разбија кости, које комбинује са тсампом, основном тибетанском храном направљеном од јаког путера и брашна, а затим их баца лешинарима.
Фото: Јутјуб принтскрин
Сахрана на небу данас
Данас је сахрана на небу званично призната и заштићена пракса, али она има и своје противнике. Комунистичке владе Народне Републике Кине и Монголије осудиле су га као сујеверје, а Кина га је потпуно забранила од касних 1960-их до 1980-их, пише Метро.
Иако је и даље уобичајено у руралним заједницама, смањење популације лешинара је отежало сахрану на небу, а остаци лекова и хемикалија који су остали од савремене медицинске интервенције често одвраћају оне који су остали.
То је такође скуп ритуал, захваљујући специјалистичким вештинама рођапа. Из тог разлога, неке породице се одлучују за други облик јхатора, где се тело оставља цело и излаже лешинарима уз малу додатну церемонију.
У урбаним срединама, кремација је све пожељнији избор.
Сахрана на небу може у почетку изгледати као примитиван и далек ритуал који није релевантан или пожељан на Западу, али тренд еколошког сахрањивања заиста расте.
У Великој Британији, компаније као што је Woodland Burials нуде „еколошки прихватљиве, исплативе и трајне алтернативе традиционалним сахранама и гробљима“.
БОНУС ВИДЕО:
