Назив динар изворно је римски, латински. Првобитно, била је то сребрна кованица, која се појавила негде средином 3. века пре нове ере. Латинско значење (денариус, денарии) било је десетица.
Новац тог назива кован је у Римском царству током пуних 500 година. Та реч је постала и синоним за новац уопште.
Одатле, термин је у нешто измењеном облику прихваћен међу Грцима, као динарион, а потом међу Арапима. Златни динар кован је у Дамаску, почев од 696. године, по узору на византијске златнике, знане као солудус. Од тада коришћен је термин динар.
Одатле, назив кованице динар, изворно европски, посредно се враћа на стари континент, паралелно са експанзијом Арабљана широм Медитерана.
Вековима потом, златник динар, управо попут византијског солидуса, биће, као појам ваљане монете, широко коришћен паралелно са другим кованицама, стотинама година.
Владари тадашње Европе, у раном средњем веку, нису ни ковали златнике. Врхунац вредности за њихове могућности биле су сребрне кованоце.
Треба имати у виду да је широко поверење које је арабљански динар уживао, таман попут византијског солидуса, долазило од чињенице да му вредност није нарушавана слабијим саставом кованица. Ово је иначе са другим монетама које су ковали најразличитији владари и моћници, градови, било, пре или касније, уобичајено понашање.
Међу Србима, назив динар појављује се, колико се зна, 1214. године. Дакле у време владавине Стефана Првовенчаног (1196–1227) првог краља династије Немањић.
У Србији кованица под називом динар, постојаће вековима, до краја постојања средњовековне српске државе, односно пада деспотовине 1459. године. Кована је од сребра.
На простору нововековне, обновљене Србије, током 19. века, у оптицају је био низ монета, и турских и европских. Било је то, из данашњег угла, непојмљиво стање. На малој територији у оптицају су биле десетине монета различитог порекла. Мењача новца било је посвуда. Слицна је ситуација била са системима мера. Није то била јединствена ситуација, тако је било и другде. Стандардизације су поступно изведене током 19. века.
Колико се зна, до 1869, на простору Кнежевине Србије биле су у оптицају чак 43 врсте новца. Обрачунска валута је био грош, мада је и ту било разлика. Срби су тако називали турску монету вредности 40 пара. Односи валута одређивани су о Ђурђевдану и о Митровдану. Најчешће су биле аустријске кованице, златни дукат, сребрни талир, форинта, цванцик.
Због хаоса на пољу финансија, који је сваком био очигледан, књаз Михаило јануара 1868. шаље министра финансија Косту Цукића у царски Беч, како би утаначио ковање српске монете.
Прва формална одлука у том смислу однета је марта 1868. Турска је међутим била противна, инсистирајући да вазална Србија нема право на сопствену валуту.
У Бечу су ипак израђење кованице у апоенима од 1, 5 и 10 пара.
Постојала је намера приступања Кнежевине Србије Новчаној конвенцији коју су у Паризу децембра 1865. потписале Француска, Белгија, Италија и Швајцарска. Била је то стандардизација Латинске финансијске уније, зоне франка, која је била на снази до 1926. Тада је у Србији прихваћен и децимални финансијски модел. Иако је Србија у више наврата настојала у том правцу 1874, 1879, 1890, званични Париз је то одбио. Постојао је проблем финоће кованих апоена, а наглашавано је да не постоји поверење у друге ковнице осим париске.
Коначно, одлучено је да се, по узору на назив кованица средњовековне Србије, уведе монета под називом динар. Званично то је учињено 12. децембра 1873. (по старом, онда званичном јулијанском календару, 30. новембра).
Чедомиљ Мијатовић (1842 - 1932) тада министар финансија, економски стручњак, литерата, дипломата, делао је тада на том плану, по налогу владе, односно кнеза Милана Обреновића. Мијатовић је припремио предлог Закона о ковању монета који је коначно поднет Скупштини.
Током заседања народни посланици водили су полемику о називу монете. Било је разних предлога, осим динара, предлагано је име франак, као и разни други домишљати називи, попут србљак стопарац, стопар, петгрошић.
Коначно, усвојен је Закон о ковању српске сребрне монете. Предвиђене су кованице у апоенима од пет, два, један и пола динара. Иако је закон одредио израду 6 милиона динара, то није реализовано. Израђено је укупно 3,6 милиона.
Већ тада је планирано и утемељење емисоног завода Србије.
Тако су у државној ковници Аустријског царства у Бечу 1875. године, исковане монете које је предвиђао усвојени закон. На њима се налазио лик књаза, потоњег краља Милана, са натписом "Милан М. Обреновић ИВ књаз српски". Са дуге стране стајала је номинална вредност апоена.
Пошто је Србија, у складу са одлукама Бечког конгреса 1878. и фомално постала међународно суверена држава, донесен је, 10. децембра, Закон о српском народном новцу.
Први златници у Србији 19. века исковани су 1879. Били су то апоени од 20 динара. На њима се такође налазио лик владара и натпис "Милан М. Обреновић ИВ књаз српски".
Познати "миландори", златници у апоенима од 10 и 20 динара исковани су поводом проглашења Србије за краљевину фебруара/марта 1882.
Привилегована Народна банка Краљевине Србије утемељена је јула 1884. године. Стручна помоћ затражена је, и добијена, од Белгије. Тако је коначно утемељен емисиони завод Србије. Тада је емитована прва српска папирна новчаница, вредности 100 динара. До тада у оптицају су биле искључиво кованице. Била је идентичне вредности са француским, односно белгијским и швајцарским франком.
Натпис на њој био је на српском и француском. Вредност јој је очувана деценијама. Током Првог светског рата мењана је за 88 француских франака. Из оптицаја је искључена фебруара 1921. године.
БОНУС ВИДЕО:
