У нашој перцепцији и историјском памћењу хареми су обично једна од првих асоцијација на "турско доба". За османско друштво оног времена нормална ствар и део престижа било је имати сопствене робиње и конкубине. Међутим, мало познати део османске историје представља и чињеница да су поједини припадници османске елите (султани, везири, паше) имали и "мушке" хареме. У њима су боравили најчешће лепушкасти и лепо грађени младићи, доспели падом у заробљеништво или одвођењем од родитеља док су били деца.
Фото: Depositphotos/Wikipedia
Устаљени наратив о строгости и конзервативности османског друштва нарушава и слика младих мушких играча обучених у женску одећу и упошљених у градским гостионицама да забављају посетиоце. У тадашњем друштвеном животу били су познати под појмом köçek (прев. кочек). Сама реч на старом турском језику означавао је згодног младог плесача на јавним местима. Култура кочека, која је цветала од 17. до 19. века, води порекло из обичаја у османским палатама, а посебно у харемима. Његови жанрови обогатили су и музику и плес Османлија. Подршка султана била је кључни фактор у њеном развоју, јер су ране фазе уметничке форме биле ограничене на кругове палате.
Фото: Wikipedia
Ова "професија" подразумевала је и одређену обуку. Она је најчешће почињала око седме или осме године и завршавала се од прилике након шест година учења и праксе. Каријера плесача трајала би све док је био без браде и задржао младалачки изглед. Најчешће су регрутовани из редова немуслиманских поданичких народа попут Јевреја, Рома, Грка.
Забавни програм пратили су плесови уз одређени жанр музике у опуштеној атмосфери. Плесаче је пратио оркестар и "перформанс" је извођен у специфичној врсти апартмана. Обично су наступали у групама од двоје до петоро кочека.
Повод њихових наступа биле су прославе венчања или обрезивања, гозбе и фестивали, као и задовољство султана и великодостојника.
Фото: Wikipedia
Младићи, који су често носили тешку шминку, увијали су косу и носили је у дугим праменовима испод мале црне или црвене кадифе од кадифе украшене новчићима, драгуљима и златом. Њихова уобичајена одећа састојала се од малене црвене везене јакне од баршуна са свиленом кошуљом везеном златом, шалвара (врећасте панталоне), дугачке сукње и позлаћеног каиша, завезаног позади. За њих се говорило да су "сензуални, привлачни, феминизирани", а њихов плес сексуално провокативан.
Њихове наступе неретко су пратили комешање и припирке публике. Сачувани извори преносе да би кадкад мушкарци подивљали, ломили наочаре, викали без гласа или се тукли, а понекад и убијали једни друге борећи се за прилику да силују, злостављају или на неки други начин присиле децу на сексуално ропство.
То је резултирало потискивањем праксе султана Абдул Меџида I. Од 1805. године у кафанама турске престонице радило је приближно 600 плесача кочека. Они су 1837. стављени ван закона због борби међу члановима публике око плесача.
БОНУС ВИДЕО:
