Рођена је 5. марта 1940. у Београду као Оливера Петровић док је касније постала позната под именима Оливера Катарина и Оливера Вучо. Завршила је Академију за позориште, филм, радио и телевизију и каријеру је започела глумећи у позоришту. Појавила се у представи "Коштана", а потом се пребацила на филмско платно.
Глумила је у филмовима "Сан", "Поленов прах", "Дервиш и смрт" и "Скупљачи перја" који ју је прославио. Драма Саше Петровића је освојила и прву награду у Кану што је био први велики успех југословенског филма у свету.
"Рођена је нова Ана Мањани", упоредио је Тхе Неw Yорк Тимес Оливеру с италијанском оскаровком. Француски медији су били преплављени фотографијама београдске глумице, а истицали су да "Оливера Катарина Вучо нема на чему да завиди Брижит Бардо".
Фото: Архив Новости
Директор паришке Олимпије Бруно Кокватрикс дошао је у Београд како би упознао Оливеру која се бавила и певањем, па је својим гласом разоружавала све око себе. Глумица је потписала 1968. уговор са Бруном, иако он дотад није чуо како пева. Било му је довољно што публика има само одушевљене реакције на њу.
Имала је 72 узастопна концерта у париској Олимпији с оркестром Јанике Балаша и дискографске куће су се почеле отимати за њу.
Мушкарци су се наводно тукли због Оливере, а у својој је аутобиографији описала и како се сусретала с Јосипом Брозом Титом. Тврдила је да је Јованка била љубоморна на њу и да су је Титови људи отровали, преноси Курир Стил.
– Док сам живела тамо била сам јако упадљива због своје лепоте и држања, а то је било врло опасно. Људи су стално насртали на мене. Озбиљно ми се удварао један риђокоси монарх, чије име не могу да откријем јер је и данас краљ једне државе, али одбила сам га јер сам била заљубљена у Милана Галета Мушкатировића, своју прву велику љубав, чувеног ватерполо голмана – испричала је о свом животу у Паризу једном приликом.
Кад је раскинула с Мушкатировићем, удала се за редитеља Вука Вуча и у браку су били две године. После њега је 7 година била у вези с Ратком Дражевићем, а затим је ушла у други брак с потпредседником Београда Миладином Шакићем с којим је добила сина Манета.
– Упознала сам Тита, први пут кад сам снимала ‘Нишку бању‘. Одједном сам чула да је Тито у студију, а он је сео за камеру и гледао ме. Отпустио је камермана да ме сам снима. Други пут је било кад сам са супругом Миладином Шакићем чекала Нову годину. Пришао нам је Милан Вукос и рекао да Тито жели да му певам. Ту се није могло рећи „не“ – присетила се.
– Увек је лепо реаговао кад бих певала и свидела сам му се као појава. Једном кад сам се појавила, Јованка га је гурнула и рекла: ‘Ево ти је‘. То сам чула. Можда је била љубоморна.
Догодио се и њихов трећи сусрет, али тај није баш добро прошао.
– То малтретирање које сам тамо доживела није било ни за филм. Позвали су ме да му певам на Тари и то бих одбила да нисам била удата, али овако нисам мужу хтела да правим проблеме. Тамо је почело невиђено шиканирање. Нема ко ме није преслушавао, разне службе: хрватска, савезни СУП, републичка, војна и свако вуче на своју страну. Рекли су ми да морам да му певам кад крене у шетњу. Од раног сам јутра вежбала с трубачима док нисам промукла. Одједном, Тито долази, а нема оркестра. У оној гужви, прилазе ми људи у цивилу и кажу да одем иза. Ту није било говора о љубазности, били су јако безобразни. А онда ми прилазе ови отпозади и деру се на мене да изађем и певам пред Тита, али прошло је то некако – написала је.
Пре неколико година Оливера је признала да је једна од најусамљенијих жена у Србији и да није била ни са ким више од 20 година. Још 2017. домаћи медији су писали да живи у сиромаштву и немаштини. Наводно је живела у унајмљеном стану у Београду и распродала намештај да би могла да подмири рачуне. Националну пензију није успела да добије, сваки пут су је одбили.
Самујем у четири зида, заборављена од већине пријатеља и колега. Сачувала сам достојанство, пак, и нисам депресивна. Нећу никога молити – одлучно је закључила, преноси Пинк.
БОНУС ВИДЕО:
