Не зна се много о њеном приватном животу. Рођена је у селу Мошорин у Бачкој, 16. фебруара 1877. године, али се још као мала доселила у српску престоницу. Студирала је математику коју је касније и предавала у Панчеву, Шапцу и у Београду у женској гимназији. Биила је изузетно образована, књгама и читању је придавала велики значај. У Немачкој је докторирала филозофију.
Углавном је писала критике, есеје и приповетке.
Спектар Исидориних тема је разноврстан. Књижевност је њена главна преокупација, али поред тога интересовале су је и друге уместности: сликарство, музика, позориште.
1950. године Исидора Секулић постаје прва жена академик, примељена је за редвног члана Српске академије наука и уметности.
Њена прва књига су "Сапутници". Грађени су на врло занимљив начин, теме су и наслови појединачних записа. Тако говори о појмовима самоће, умора, носталгије, растанка, туге, главобоље. О свему ономе што може да обузме човека.
Исидора је истицала то да човек живот треба да учини корисним.
Већина њених дела је у оквирима њеног главног мотива, мотива пролазности живота. Волела је Норвешку и изучавала скандинавску поезију и историју. Тако након читања у књигама, одлази у Норвешку, а онда настаје један од најзначајнијих путописа "Писма из Норвешке".
Исидора је, иако дете војвоћанске равнице, волела север више од југа. Дивила се њиховом опстанку у хладноћи.
Оно што јој је често од стране критичара, почетком 20. века, замерано је њен субјективизам. Описивала је осећања, позанта је њена "Главобоља" у којој на неколико страна говори о томе како је боли глава, али Исидора то даје на тако маестралан начин. Успела је да се избори са негативним коментарима најутицајнијег критичара тог доба, Јована Скерлића. Никоме ништа није замерала, живела је скромно, а њен рад је постао признат, те са великим правом баш она потаје прва жена академик у Србији.
Фото: град Београд
