Када је избио Први балкански рат 1912. године, Софија је одлучила да се пријави као добровољац у српску војску, која је кренула у ослобађање српских земаља од турске власти. Она је успела да убеди команданта да је прими у своју јединицу, иако је била жена. Она је добила униформу и пушку, и кренула у рат. Она је учествовала у борбама на Куманову, Битољу, Брегалници и Буну. Показала је изузетну храброст и вештину у руковању оружјем, и задобила поштовање и дивљење својих сабораца. Она је такође помагала рањеницима и болесницима, пружајући им прву помоћ и негу.
Након Првог балканског рата, Софија се вратила у Београд, где је наставила своје школовање. Она је уписала Вишу женску школу, где је учила о домаћинству, ручном раду, кувању и шивењу. Међутим, она је и даље сањала о рату и авантурама, и чезнула за новим подвизима. Када је избио Други балкански рат 1913. године, Софија се поново пријавила као добровољац, и поново отишла на фронт. Она је овог пута ратовала против бугарске војске, која је напала Србију и Грчку. Она је учествовала у борбама на Брегалници, Кочанима и Куманову.
После Другог балканског рата, Софија се опет вратила у Београд, где је завршила Вишу женску школу. Она је сада била позната и славна као српска хероина, која је добила надимак "српска Јованка Орлеанка". Она је била гост на многим свечаностима и пријемима, где је упознавала угледне и значајне људе. Она је такође била предмет дивљења и обожавања многих младића, који су јој слали писма и цвеће. Међутим, она је одбијала све њихове понуде и удварања, јер је волела само једног човека - свог команданта, који је био ожењен и имао децу.
Када је избио Први светски рат 1914. године, Софија се трећи пут пријавила као добровољац, и трећи пут отишла у рат. Она је сада ратовала против аустроугарске војске, која је напала Србију.
Она је бранила Београд од првог непријатељског напада, и учествовала у борбама на Церу, Дрини и Колубари. Она је била рањена неколико пута, али је настављала да се бори. Она је такође била заробљена од стране непријатеља, али је успела да побегне и да се врати у своју јединицу. Она је била сведок страдања и патње српског народа, који је био изложен непријатељској окупацији, глади, болестима и прогону.
Након рата, Софија је радила као наставница у гимназији. Писала је мемоаре, у којима је описала своје ратне доживљаје и авантуре. Објавила је књигу под насловом "Моји ратни дани", која је постала бестселер и класик српске ратне књижевности.
Добила је многа признања и награде за своје ратне заслуге, међу којима су Албанска споменица, Орден Карађорђеве звезде, Орден белог орла и Орден Светог Саве.
Софија Јовановић је умрла 1979. године у Београду, у 84. години живота.
Њена смрт је била велики губитак за српски народ и државу, који су је ценили и поштовали као своју хероину и јунакињу.