Отварање истрага у скандинавским земљама везаних за сумње на нелегално усвајање беба из иностранства, о чему су "Новости" писале, подстакло је неколико хранитељки да нам се јаве. Међу њима је и Зорица.
- Пре Мине бринула сам о четири бебе, она је пета. Довела сам је из породилишта. Једва је преживела. Рођена је у кући, лекари су морали да је реанимирају, због слабе циркулације, имала је још читав низ здравстевих тегоба кад сам је узела. Са два и по месеца била је тешка само три килограма - сећа се Зорица.
Каже да су јој дали дете са бројним дијагнозама без здравствене књижице и да је буквално користила у почетку лична познанства у здравству да би лекари прегледали девојчицу и показали јој вежбе за ногу, која је била искривљена. Супруг, иначе потпуковник у пензији, и она водили су је на прегледе и анализе, па је дете одлично напредовало. Расло је у њиховој породици, и кад су хранитељи већ мислили да ће ту и остати, јер су целу деценију живели као породица, јавили су се из нишког центра за социјални рад.
- Рекли су ми да дете иде на усвајање у Шведску. Био је то шок! После 10 година! Ми, хранитељи, не смемо много да се распитујемо. Службеница центра ми је само рекла: "Казала сам вам, Зорице, да се не везујете с толико емоција, видите како је сада тешко". Тражили су да однесем дететове слике. Три пута је радница центра дошла насамо да прича са Мином. Већ после првог разговора дете се променило. Не знам шта јој је све рекла, јер девојчица није смела да ми исприча. Тек касније, кад је већ отишла, казала ми је да су јој рекли како су дошли њени прави мама и тата, као и да сам ја само тамо нека жена која ју је чувала. Рекли су и да је Шведска супер а, ако јој се не свиђа, може и да се врати - прича Зорица.
Фото: Приватна архива
То је било пресудно. И Зорица и њена штићеница веровале су да ће девојчица, ако се не уклопи, моћи да се врати. Мина је отпутовала у мало место у Лапонији, где је зими температура четрдесет степени у минусу, около су шуме, а њени усвојитељи су припадници Сами народа, којих има око 70.000. Према речима наше саговорнице, касније је сазнала да они последњих година, у страху да не изумру као народ, масовно усвајају децу, махом из Молдавије, али и код нас. Породица у коју је девојчица отишла већ има усвојеног дечака и младу жену, коју су усвојили кад је била дете, а сада је удата и има породицу.
- Мина је отишла мало збуњена, али није правила проблеме. Била је радознала. Нама су забранили да плачемо док је ту, рекли су да ће је у супротном пребацити у другу хранитељску породицу. Опет - шок! Када је отишла, у почетку смо имале контакт. Било јој је занимљиво јер су имали коње, учили су је да јаше. После је почела да плаче и тражи да се врати кући. Упорно ме је звала "мама". По неколико пута сам морала да пустим поруку усвојитељу, да би је тек после пете-шесте позвао да ми се јави. Последњи пут смо се чуле 7. маја 2023. Толико се расплакала и тражила да се врати, да сам морала супругу да дам слушалицу јер сам се потресла. Од тада, онемогућен нам је било какав контакт и ја не знам шта је са њом - прича Зорица.
После тога је неколико пута звала, и она и чланови њене породице, али је број очигледно био блокиран. Није више имала никакве информације, иако су јој претходно социјални радници говорили не само да ће имати контакт са дететом, већ и да ће моћи да је обилази, да ће дете долазити на распусте. Чак и када је отишла у посету сину, у Финску, прошле године, и када је он послао мејл да би са мајком радо дошао у Лапонију да обиђу Мину, није добио никакав одговор.
- Социјална радница ми је само једном показала неки допис, наводно од шведске социјалне службе, да је дете добро и да се адаптирало. Питала сам зашто не могу да је чујем, одговорили су да после разговора са мном буде јако узнемирена и агресивна према усвојитељима и да они то не могу да поднесу. То дете је 10 година одрастало поред нас и доживљавало нас као породицу. Не може то преко ноћи да се заборави, није она беба па да се ничег не сећа. Не могу да се помирим са тим да не знам шта је са њом и да ли тамо пати - каже Зорица.
Додаје још да се осећа изманипулисано и да је тек од социјалне раднице из Београда накнадно сазнала да је мала Мина имала брата и сестру, који су заједно смештени у једну хранитељску породицу. Није могла да верује како се нико није потрудио да се одрже контакти међу братом и сестрама.
- Тек два месеца пошто је отишла, доставили су нам решење да се прекида хранитељство и констатовали да је дете живело у породици пуној љубави и срећно. Нису нам дали шансу чак ни да се жалимо - каже Зорица.
БРИНУЛИ О ЧЕТВОРО СВОЈЕ И ЧЕТВОРО ТУЂЕ ДЕЦЕ
ЗОРИЦА и њен муж имају четворо деце и осморо унучади. Као хранитељи, бринули су о још четири бебе, које су у међувремену усвојене. Све су у њихов дом дошле тек рођене, из породилишта, и са свим усвојитељима из Србије имају нормалне контакте.
БОНУС ВИДЕО:
