Дан посвећен Светом Сави доноси прегршт обичаја. Она која су најприближнија нама данас кажу да се овај дан не би требало носити ништа црвено ни користити оштри предмети.
Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму, из страха од вукова, јер би то за њу било погубно. Ових дана се ништа није смело радити са сечивом. Бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. А жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.
Још једно веровање је да на овај дан лењост није дозвољена.
Верује се и да дешавања на његов дан указују каква је година пред нама. Верује се да овај светитељ може да умири море и олује као и да створи воду из камена.
Можда и најјаче веровање је оно да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ретка појава зими.
Исто тако постоји и веровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину.
По обичајима, домаћице Савиндан треба да искористе за све битне кућне послове, чак је пожељно да се обави велико спремање.
Сматра се и да деца на Светог Саву треба да науче нешто ново, макар неку нову песму, јер ће се у супротном улењити и неће довољно напредовати целе године.
Ко је био Сава Немањић?
Свети Сава је био први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.
Са својим оцем, који се касније замонашио и добио име Симеон, подигао је манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке. Уредио је законоправило – зборник грађанских и црквених прописа, познато и као Крмчија Светог Саве.
Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се мошти Светог Саве спале на Врачару.