Славна глумица Одри Хепберн рођена је у Белгији 4. маја 1929. године као једино дете енглеског банкара Џозефа Виктора Ентонија Растона и баронице Еле ван Хемстра, припаднице холандске аристократије. Њен отац тек касније је додао презиме Хепберн.
Имала је два полубрата из мајчиног првог брака с једним холандским племићем. Њени преци по женској линији били су француски и енглески краљеви, тако да је припадала највишем слоју друштва. Само три недеље после рођења оболела је од такозваног великог кашља и срце јој је стало на неколико минута.
Њена мајка одбила је да позове лекара јер је била следбеница секте која није подржавала медицину, тако да је ћерку оживела ударцима. Брак њених родитеља био је пун несугласица, па је одрастање за Одри било веома тешко. Када је напунила девет година, родитељи су јој се коначно развели, а касније у интервјуима легендарна глумица изјављивала је да се од развода родитеља никада није опоравила.
Фото: Профимедиа
Пошто је њен отац, као симпатизер нациста, отишао из њиховог породичног дома, старатељство над њом припало је њеној мајци, која је наставила да живи у Холандији, у Арнему. Овај догађај Одри је често наводила као најтрауматичнији у животу. Годинама касније покушавала је да га пронађе, што је на крају и успела. Оца је нашла у Даблину, веома болесног, и мада нису постали блиски, издржавала га је све до његове смрти.
"Одлазак родитеља поднела сам веома тешко. Тата нас је напустио 1935. године, а мама ми је тада објаснила да је он отишао на пут и да не верује да ће се икада вратити. Убрзо је почео рат и ја сам се бринула да ли је добро и да ли је уопште жив. Сваког дана писала сам му писма о свему што ми се догађа, али моја мајка никада их није слала јер није знала где је он. Дан за даном учила сам да живим с тим да немам оца, али постала сам веома љубоморна на остале девојчице које су имале тату. Када се рат завршио, у мени се родила огромна радозналост коју до тада нисам ни знала да имам. Преко Црвеног крста сазнала сам да живи у Ирској, у Даблину, али требало ми је још много година да се одважим да му поново напишем писмо. Када се то десило, с двадесет пет година, била сам довољно зрела и схватала сам да то што је отишао не значи да ме не воли. Скупила сам снагу и отишла да га видим. Никада га нисам мрзела јер је моја мајка увек о њему говорила позитивно и због тога сам јој била бескрајно захвална. Учинила је да будем веома поносна на тату", сећала се Одри.
Мајка ју је учила од најранијег детињства племићким манирима и објашњавала да у свакој прилици њено најјаче оружје треба да буду женственост и осмех. Пошто је била веома повучена, њена мајка дошла је на идеју да је пошаље у енглески интернат како би почела да се дружи са својим вршњацима.
Ту се одлично снашла, чак је почела и да похађа малу школу балета, али с почетком немачке окупације Европе, глумица је с мајком отишла у Норвешку јер су сматрале да ће тамо бити на сигурном. Ипак, рат је стигао и у ту земљу па је била приморана да на неко време промени своје име у Еда, јер је Одри било превише енглеско за то подручје. Живела је у мемљивом стану у којем се разболела од анемије, а баш тих година први пут је осетила како изгледа патња, што је касније од ње створило великог борца за људска права.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
Читала је књиге и лежала у кревету како не би размишљала о глади, а с временом је дошла на идеју да плеше на улици како би сакупила новац за покрет отпора. Због неухрањености њен метаболизам потпуно се променио, па је тако остала мршава током целог свог живота.
"Никада нећу заборавити ужасне сцене које сам тада видела. Свакодневно су одвозили пуне камионе Јевреја у концентрационе логоре. И дан-данас ми је у сећању тренутак када сам видела једног плавокосог дечака који мирно одлази у сигурну смрт. Носио је неколико бројева већи капут и имао осмех на лицу. Због тога сам свој живот посветила раду у Уницефу", истицала је уметница која је поред балета у младости обожавала и да слика, а нека њена дела могу се и данас пронаћи код колекционара.
По завршетку рата, Одри се преселила с мајком у Лондон. Да би преживеле, њена мајка радила је разне послове, од чистачице до гувернанте. Због тога је и Одри почела да привређује, што је било таман толико колико је потребно да не дочека следећи дан гладна. Наставила је да се бави балетом, плесала је по ноћним клубовима и радила као фото-модел.
"Било је то тешко време, али никада нисам плакала над својом судбином. Мајка ми је увек шила прелепе хаљине и на мени се није примећивала немаштина", говорила је глумица која је каријеру започела 1948. малом улогом у документарном филму "Холандија у седам лекција", а 1951. добила је прву значајнију улогу у филму "Приче младих супруга".
Након тога одлучила је да оде у Сједињене Државе. У почетку бавила се глумом искључиво из финансијских разлога како би помогла мајци око трошкова. Њена прва већа улога била је у филму "The secret people" 1951. године у коме је тумачила балерину. Касније игра у музичкој комедији на Бродвеју која се звала "Гиги". За ту улогу добила је признање Theatre World Award. После тога, 1953. године са Грегоријем Пеком снима филм "Празник у Риму" и осваја Оскара за најбољу главну глумицу.
Фото: Профимедиа
Гласине да се током снимања између ње и Грегорија Пека развила љубавна веза, он је одлучно демантовао, док је она изјавила следеће:
"Заправо, мораш бити мало заљубљен у свог филмског партнера, и обрнуто. Ако желите да људима презентујете љубав, морате је осећати. То је једини начин. С тим што се, наравно, романса завршава кад се оконча снимање."
На почетку каријере била је у вези са Џејмсом Хенсоном који ју је и запросио. Иако га је волела, глума јој је била на првом месту, а пошто је знала да неће моћи да настави са својим послом ако постане Џејмсова жена, донела је тешку, али како је време показало, добру одлуку и одбила брак. После великог успеха њеног омиљеног филма "Празник у Риму", са Вилијамом Холденом снима "Сабрину" и заљубљује се у њега иако је он још био у браку. Веровала је да ће се развести, а потом се оженити њоме и засновати нову породицу. Међутим, када је сазнала да је урадио вазектомију, схватила је да никада неће моћи да буде с таквим човеком.
"Била сам лудо заљубљена у њега, као и у многе друге, пошто сам заљубљиве природе. Имам лошу особину да чим отпочнем романсу, одмах почнем да замишљам себе с тим човеком у дубокој старости, а касније због тога патим. Вилијам није желело децу, а ја сам сањала дан када ћу постати мајка, тако да смо морали да се разиђемо", објаснила је једном Одри која је свог првог супруга Мела Ферера упознала 1954, а венчали су се исте године. Иако се шушкало да овај брак неће дуго потрајати због његове преке нарави, њих двоје много су се волели и заједно су били срећни. Пре него што су добили сина Шона 1960. године, Одри је имала два побачаја, један у марту 1955, а други током снимања филма "The unforgiven" када је пала с коња и повредила кичму.
Лекари су јој рекли да је оба побачаја доживела због огромног стреса, а поједини таблоиди писали су да је супруг физички и психички злоставља, те да због тога не може да изнесе трудноћу. Фото: Профимедиа
"Моменти када сазнате да сте изгубили дете трају као године. Страшно је када вам неко каже да вам је беба у стомаку умрла. Оба пута срце ми се сломило у парампарчад, јер сам силно желела да постанем мајка. Много сам волела Мела и никада нећу рећи ниједну ружну реч о њему. Била сам срећна с њим, или сам само тако мислила, сад више није ни важно. Не волим да људи мисле како сам тужна, не подносим сажаљење у било ком смислу, желим да ме воле због позитивне енергије коју им преносим", причала је Одри која се од Ферера развела након четрнаест година брака, а говоркало се да је до тога дошло јер је он имао безброј љубавница, као и да је она почела да осећа нешто према глумцу Алберту Финију.
Почетком јануара 1969. Одри је поново изговорила судбоносно да, овога пута италијанском психијатру Андреји Дотију кога је упознала на пропутовању по Грчкој. Њих двоје добили су сина Луку 1970, да би се после тринаест година развела од њега јер је сазнала да има неколико млађих љубавница. Урадила је то у тренутку када је проценила да су Шон и Лука довољно велики и како могу да живе са самохраном мајком.
"Оба пута чекала сам да ми синови порасту како бих се развела. Нисам желела да дечаци остану без очева док су мали. Њихова рођења, то су најлепше две ствари које су ми се десиле у животу. Мајчинство и порођај представљају најлепша искуства која можете да доживите. Долазак детета на свет право је чудо", истицала је дива која се због ризичне трудноће док је носила Луку повукла из филмског света и радила само повремено, да би се 1979. године вратила на велико платно у филму "Bloodline".
"Рад на филму за мене је увек представљао невероватно искуство и пружао ми огромну количину забаве и смеха. Била сам срећна на снимањима, чак и када ми у приватном животу није ишло најбоље, а онда сам се мало уморила од гламура и лажних осмеха. Осећала сам се зловољно и решила да се на неко време повучем и уживам у другим стварима, без холивудских забава и оговарања. Желела сам да будем нормална особа која се по цео дан посвећује својим синовим", објашњавала је Одри која је од 1980. године живела са глумцем Робертом Волдерсом, али није желела да се поново уда јер је престала да верује у брак као институцију.
"Роберт је дивна особа, узајамно се поштујемо и подржавамо. Одлично се слаже с мојим синовима и то ми је веома битно. Нећу се више удавати, нема потребе за тим, лепо нам је овако, а и не желим да моја деца мисле да сам им нашла замену", рекла је славна глумица која је била и Уницефова амбасадорка. Посветила је живот борби за боље услове деце која живе у сиромаштву, а 1992. године амерички председник Џорџ Буш наградио ју је за пожртвовани рад председничком медаљом слободе. Када се почетком 1992. године враћала из Сомалије, где је отпутовала са Уницефом, Одри је стигла у Швајцарску и почела да осећа изузетно јаке болове.
Будући да се целог живота борила с разним болестима, током година оне су се само умножавале. Иако се 1993. године у Лос Анђелесу подвргла операцији рака дебелог црева, захват јој није помогао и канцер је наставио да се шири. Лекари су јој тада предложили хемиотерапију која би зауставила прогресију злоћудних ћелија и привремено јој помогла, али глумица је то одбила, због чега је болест узела маха.
Преминула је 20. јануара 1993, сахрањена је у Швајцарској, а бројни обожаваоци и дан-данас доносе корпе цвећа на њен гроб.
О глумичином животу снимљен је биографски филм "The Audrey Hepburn Story". Пошта САД издала је 2003. године поштанску марку у њену част. Магазин "Empire" уврстио ју је међу 100 највећих филмских звезда свих времена, а "People" 1990. међу 50 најлепших људи на свету. Течно је говорила енглески, холандски, шпански, француски и италијански језик.
Била је у ужем избору за улогу Клеопатре (1963) коју је ипак добила Елизабет Тејлор. Понуђена јој је рола у филму "Дневник Ане Франк" (1959), али ју је одбила јер није хтела поново да преживљава болна сећања на рат. Рекс Харисон звао је Одри својом најдражом главном глумицом. Кери Грант једном је рекао: "Све што желим за Божић јесте да снимим још један филм са Одри", а са Грегоријем Пеком остала је пријатељица до краја живота. После њене смрти, Пек је пред камерама рецитовао њену омиљену песму "Љубав која не престаје".
(Стори)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
