Код Старих Словена тај "гранични број" био је 40, па се покојнику даје помен после 40 дана, а у кућу у коју је пристигло новорођенче до 40 дана се не иде у госте.
Руси и дан данас имају број 40 као гранични, попут наших, односно латинских 100. Док се у Србији каже – стопут сам ти рекао, пре сто година, сто пута сам ишао, дотле Руси користе исте изразе, само са 40.
Према Библији, потоп је настао након што је киша падала 40 дана и 40 ноћи. Након крштења на реци Јордан, Исус се повукао у осаму у пустињу где је провео 40 дана.
Мојсије је постио 40 дана пре него што је ишао по плоче с десет божјих заповести. Пророк Илија путовао је 40 дана по пустињи.
Фото: Игор Маринковић
Исто тако, четрдесетог дана од васкрсења Христос се вазнео на небо, тако да по хришћанском веровању и душа покојника, четрдесети дан од смрти, одлази на небо. Петровски пост траје око 40 дана, Божићни тачно 40 дана.
Постоје разне претпоставке о периоду од четрдесет дана и година, али заједничко за ове периоде је чињеница да су сви били периоди припрема: број 40 симболички означава припремини период, који је долазио пре било ког важног догађаја.
У хришћанству број 40 је симбол искушења и усавршавања, време чекања и припрема, као што се може приметити у Библији.
И у јудаизму, и у исламу, 40 дана је период прочишћавања. У савременом друштву процес прочишћавања се назива карантина (quarantine) који је првобитно трајао 40 дана како му и само име каже.
Обичаји након нечије смрти
У знак жалости за покојником, ближњи од тренутка смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. Црнина се носи годину дана и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева. Међутим, данас се допушта да се црнина обавезно носи до 40 дана, а по жељи пола године или годину.
Слава се ипак слави
Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Каже се, чак, да је потребније славу славити под тим околностима, јер се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника.
Фото: Профимедиа/Н.Скендерија/Твитер/принтскрин/@biti_zdrav
Најбоље је посаветовати се са свештеником
Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке… У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће указати на то да ли је неки обичај добар или није.
У Старом завету су знакови жаљења за упокојеним били много израженији, па и код мушкараца: посипање по глави пепелом, раздирање своје одеће, покривање главе и ходање боси, бријање главе и браде… У Новом завету жалост за упокојеним замењује се радошћу сусрета и пребивања упокојених у близини Божјој и вером у васкрсење тела и живот вечни.
Ношење црнине према обичајима са села
За праве хришћане нема места жалости при упокојењу блиских сродника и пријатеља, јер су свесни да је физичка смрт само привремени растанак од упокојених, да ће се сретати и по упокојењу, а сви ће сву бити заједно када васкрсну. Ипак, ношење црнине код жена и црног флора код мушкараца је не само израз њихове жалости за покојником, већ пре свега знак осталим људима, са којима ожалошћени долазе у додир, да се околина према њима понаша пажљивије, да не вређа њихову жалост.
Мајке на селу су често носиле црнину за децом и мужем доживотно. У градовима се тај обичај готово изгубио, с обзиром на то да и жене раде у разним установама, где се црнина не може носити или није радо виђена.
Ни црна одећа, ни флор ма колике ширине или необријана брада, нису стварни показатељи односа породице са својим упокојеним чланом. Љубав према драгим покојницима изражавамо најбоље ако се за њих непрестано молилмо, палимо свеће за њихову душу и у име њихово чинимо добра дела.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
