Од канарског острва Ла Гомера до карипског острва Антигва има 3.000 миља односно 4.800 километара, а Ана Жигић је заједно са Аби Платен, Ели Рејлондс и Викторијом Мунк одлучила да пређе овај пут веслајући.
Није то био обичан пут, у питању је трка чамцима који имају задатак да превеслају Атлантик. У храбром изазову учествовало је 38 чамаца, од тога је 13 било са само женском поставом, а Ана и њене сапутнице завршиле су у тој конкуренцији друге. У укупном пласману заузеле су осму позицију.
Анин пут трајао је 39 дана, 12 сати и 25 минута. То време провела је у чамцу од 9,6 метара окружена китовима, ајкулама и опасним сабљаркама, али и болешћу. О подухвату какав пре Ане никада није направила ниједна Српкиња она је причала за Спутњик.
- Упознала сам људе који су завршили ову трку, а на мрежи Линкедин сам видела да капитенка Вики тражи екипу да превеслају Атлантик. Ја сам се пријавила, она ме је одабрала, видела да сам хоће да инспирише девојцице да играју спорт, то ме је посебно привукло. Мене је изабрала у марту 2022. године, имали смо тренинге у теретани, веслање на реци, а чамац смо добили у априлу 2023. године. Од тада смо сваки викенд били на мору и вежбали и на крају смо веслале пет дана нон стоп. Било нас је четири, Аби је дошла касније И спремала се са нама само шест месеци. Није била лака припрема, две године нам је требало за новац, чамац, тренере, све - прича Ана како је све почело.
Фото: The World's Toughest Row
Није дуго требало Ани да схвати колико је тешком изазову приступила. Већ после првог дана око себе није видела ниједан чамац, а једина помоћ смела је да стигне од таласа и временске прогнозе.
- На отвореном мору немаш помоћ. Кренуло је 38 чамаца, после првог дана не видиш ниједан. Понекад, видиш само огромне бродове и надаш се да неће доћи преблизу. Имале смо телефон којим обавештамо само да смо добро, не смемо ништа више. Ако приђе неки брод онда нас дисквалификују - објаснила је Ана и додала да је чак три чамца дисквалификовано због комуникације са неким.
Како би оствариле што бољи пласман тражиле су најбољу тактику. Испоставило се да им је највише одговорало када се мењају на два сата. Ани је највише пријало да весла ноћу.
- Весламо по два сата, па онда два сата одмарамо. Понекад смо веслале и по три сата, па само 40 минута одмарале, да бисмо биле брже. Ја сам више волела ноћу да веслам, било ми је лакше. Буде тешко у тренуцима када ти се спава, пада глава, тешко је бити будан. Одржавала сам будност причом, јела сам бомбоне. Највише су ме плашиле рибе које могу да скоче, једну ноћ је једна од њих скочила и ударила ме. Међутим, ноћу је некада било лакше јер се не виде толико таласи - прича Ана и о непријатним сценама.
Посебно је било тешко када су све четири девојке добиле морску болест, па тако тих дана није било ни спавања ни одмора због неприлика које су их задесиле.
Фото: The World's Toughest Row
- Три дана нисмо виделе месец, имале смо морску болест. Повраћале смо, нисмо могле да једемо и нисмо добро спавале - прича сада са осмехом храбра Српкиња која признаје да је у тим тренуцима било изузетно тешко.
Најчешћа питања пре трке добијала је о томе да ли се плаши китова и ајкула. Међутим, не само да се није плашила, већ је желела да их посматра. Опасност како је објаснила није била у тим морским створењима, већ у сабљаркама које могу да направе далеко веће проблеме.
- Делфини и китови су били дивни, тражили смо их и сваки пут смо се одушевили када их видимо. Ајкуле нисмо виђали, а најопасније су биле огромне сабљарке. Страшно су опасне, некад могу и да прободу чамац, могу да уједу, видели смо их неколико пута. Једном смо видели нешто велико како иде око чамца. Ставиле смо руку на воду и мислиле да ће да удари чамац, то је била сабљарка која је видела рибу испод чамца и почела да је лови. Само је дотакла, пробала је неколика пута. Хвала Богу на крају је успела да је улови и отишла је. Један чамац је добио три рупе од сабљарке - открила је храбра Ана.
Још један од проблема био је и чишћење чамца. Сваки члан четверца морао је на неколико дана да зарони у Атлантик испод чамца и очисти га. Били су то страшни тренуци за сваку од њих.
- На сваких неколико дана мораш да уђеш у воду и чистиш испод чамца јер се накупе шкољке. То ми је било најстрашније, улазиш дом ајкула, сабљарки, китова. Скочила сам у воду, био је мрак. Потребно је што брже да се чисти и увек да се гледа око себе, велики је то страх - објаснила је Ана.
Одговор у томе како се Ана није плашила дубине испод себе и непознатог морског света, крије се у њеном детињству. Борис Чукваш, српски ватерполиста, је Анин деда и како каже сећа се да је управо он бацио у мору и пре него што је почела да хода.
- Дека свако лето плива у Будви, бржи је од мене. Због њега се родила та љубав према води, бацио ме је у море пре него што сам проходала - прича Ана за Спутњик.
О њеном животној причи могао би да се напише и роман. Анина мајка је Српкиња, отац Словенац, рођена је у Бечу, а одрасла је и живела у Енглеској. Управо у Енглеској је Ана и почела да се бави веслањем.
Фото: The World's Toughest Row
- У школи у Енглеској били су подељени женски и мушки спортови, ја нисам хтела да се бавим спортом који је само за девојке. Почела сам да веслам, али сам имала ендорметиозу, требало је да прекинем пре него што сам добила болове, али после операције коју сам имала 2017. године сам се поново вратила веслању - рекла је Ана Жигић за Спутњик.
Ана има 28 година, урадила је нешто што је за многе лудост, али како каже иако је свесна тога, она је желела да инспирше све девојчице, девојке и жене. Чак у периоду школовања желела је да докаже да ниједан псорт није искључиво женски или мушки.
Упркос операцији, вратила се ономе што воли и у чему ужива, а то је само надоградила једним непроцењивим животним искуством.
БОНУС ВИДЕО:
