Занимљиво је да је Златану је име дала часна сестра зато што је "пожурио да се роди" па се његова мајка породила у самостану.
- Што се тиче мог рођења то је била јако занимљива једна прича, анегдота. Моји родитељи су мене јако млади добили, имали су двадесет-двадесдесет једну годину. Мама је била студент, студирала је у Љубљани, књижевност, требало је да иде у Сарајево на Олимпијске игре 1984. да ради тамо као волонтер. Моја мајка је остала у блаженом стању, што се каже, међутим они никоме нису могли да кажу, бојали су се, пошто су били јако млади, а нису још били у браку. То је било јако незгодно, трудили су се да то некако сакрију међутим то је немогуће сакрити, је ли - каже са осмехом Златан и настваља:
Фото: АТА имагес
- Када је моја мајка кренула у Сарајево на тај волонтерски рад добила је превремена трудове, пре Сарајева је било једно мало место Фојница и тамо је постојао, милсим да дан-данас постоји самостан и ту је моја мајка збринута, ту сам се ја родио. Само уз помоћ тих сестара које су биле у том самостану ја сам остао жив јер сам рођен нешто раније него што сам требао. Моја мајка је осећала велику захвалност према тим женама и питала је ту бабицу која је мене породила, ту часну сестру и дала јој је част да она мени да име, пошто је она била заслужна што сам ја, је ли, остао жив и она је рекла: "Ово је Златно дете, нека се зове Златан". Тако да је то нека прича о мом имену, о мом знаку - каже Златан који објашњава да је и тада "журио да се роди" али да и данас има код себе тај "фуриозо, воли брзо да ради ствари којих се дочепа".
Имао је само седам година када је почео рат. Тата је отишао у рат, а Златан је стрепео да ли ће се вратити.
Прочитајте још
- Била је чак једна ситуација када је тата отишао на ратиште и био је на Игману и онда је стигао списак са тим неким рањеним, погинулим борцима, он је био на списку за погинуле. То је била поприлично велика хаварија, а онда је мој деда који је био утицајан човек у Градишци урадио све да се сазна да ли је мој отац жив или није и на сву срећу испоставило се да је жив - каже Златан.
Фото: АТА имагес
Једне ноћи њихова породична кућа је срушена. Тата је баш тада дошао са Игмана.
- Тај дан је кренуло бомбардовање са хрватске стране још од раног јутра и мој деда покојни је покупио мене и мог брата и одвео нас у Романовце, то је село где су моји бака и деда били, мајка је остала код куће јер је отац ту ноћ требало да дође са ратишта на допуст преко викенда. Дошао је, истуширао се, међутим њему нешто није дало мира и рекао је: "Ајмо да видимо децу, нисам их дуго видео", а онда су ујутру добили позив да је кућа срушена. Тако да ето, неко провиђење, не знам ни ја шта је, неко чудо. У тој улици где смо ми били порушено је доста кућа пошто је ту у близини била болница, а они су ваљда гађали болницу - каже Златан.
Као дечак који је изгубио свој дом Златан је доста, каже бежао у себе и није желео да се суочи са тим.
Фото: АТА имагес
- Бежао сам у књиге, бежао сам у музику, у спорт. То ме је извукло. Било је јако тешко гледати сваку ноћ на телевизији те слике. Тај рат је био у непосредној близини и мени то као детету није било јасно. Зашто људи ратују, стварно ми то није било јасно, мислим, није ни дан-данас, наравно али тада је било несхватљиво то некако приближити, одједном та количина агресије међу људима. Ја нисам навикао да то постоји, нисам тако одгајан, нисам живео у таквој у породици. Напротив, моја породица је поприлично онако космополитски орјентисана и никада људе нису гледали ни кроз веру, ни кроз нацију, ни кроз финансијски статус већ некако смо увек покушавали што каже један писац, "постоји само један подела то је на добре и на лоше људе, све остале поделе су лажне", тако и ја мислим - каже Златан.
Ипак, рат је тај који га је, како сам каже учино јачим и дечаком који је спознао емпатију и то да саосећа са онима који пате.
- Увек сам био за ту културу дијалога, ту културу разумевања.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
