ТРОСТРУКИ ПРВАК У ТЕКБОЛУ: Митро у Србију донео низ медаља

Никола Митро је троструки светски првак, а његова љубав је почела када је први пут узео лопту у руке. Дуго година је радио, да би добио низ медаља и признања. Заједно са својим спортским партнером, Богданом Маројевићем учествује на бројним такмичењима. Млади спортиста је у интервјуу за Нпортал открио када је осетио потребу да се одазове на овај животни позив. 

Како је почела твоја прича? 

- Пре свега да се вратимо на неки види прошлоссти, мој партнер Богдан Маројевић и ја смо играли аутентичну новосадску игру, која се зове тенис главом, која је настала на Штранду.  Пре тога се играо ножни тенис, Нови Сад је имао културу аутентичних игара крај плаже, још из периода 19. и 20. века. Средином 20. века се почо играти ножни тенис, од 1985. године се игра првенство града тениса главом на песку. Нови  Сад је имао културу да се игра по квартовима, на Лиману, Детелинари, Новом Насељу итд. Одмалена смо почели да играмо ножни тенис и тенис главом на нашем кварту на Лиману са мојим татом и другим другарима. Касније смо ту традицију пренели на Штранд. Активно играмо турнире од своје четрнаесте године. Први пут смо освојили турнир 2012. године. Тенис се играо и на бетону и на песку, а од 2012. године освојили смо сваки турнир. Тако је настало наше првенство. Када је реч о текболу, мој партнер у овој дисциплини Богдан Маројевић је видео један снимак играча Белгије и Бразила, у данима кад нису имали мечеве како играју текбол. Запратио је страницу на фејсбуку. Видели смо да се организује један турнир у Будимпешти. Отишли смо без превеликих упустава у спорт, али смо освојили треће место. То је био интернационални турнир са  десетак земаља преко тридесет парова.  

Фото: Приватна архива

У којој држави је кренуо да се развија текбол?

- Историја спорта креће 2013. године са пројекцијама како би требао   спорт да изгледа. Први сто и цело формирање је настало у Мађарској 2015. године, одакле је и светска организација. Граде и даље спорт.

 Како је публика прихватила спорт? 

- Овде долазимо до једне контрадикције. Спорт је прихваћен у преко 130 земаља. У Србији има троструке светске прваке. Још увек није званичан спорт. Велика култура ножног тениса и тениса главом је пребачена на текбол. Генерално, У Новом Саду постоји  нека публика. Нема много играча, али постоји публика која воли и прати спорт. Што се тиче публике у свету, где год одемо на турнир, има људи који гледају и прате иако је нов спорт и не знају много о њему. 

 Како се осећаш као првак у овом спорту?

- Па добро, ја сам троструки светски првак у томе у пару са Богданом Маројевићем. То је заиста леп осећај и волим да представљам Србију и трудим се да је представљам на најбољи могући начин, највише овај град одакле сам. Нажалост, без обзира на резултате, немамо довољну подршку, подршка је на изузетно ниском нивоу. Захвалан сам на томе што имамо прилику да већ две године користимо простор Спенса иако ти термини нису одговарајући за бављење овим спортом, јер су преподне термини и људи тада раде и не можемо да зовемо друге да дођу на тренинг. Али, немам ни једну ружну реч да кажем о томе. Хвала и Савезу који нас је подржао када је реч о Светским првеснствима. Током целе године имамо велики број турнира, али и велики број трошкова. Ту  настаје проблем, јер немамо великог спозора и плаћамо све из свог џепа не рачунајући светска првенства. Не добијамо стипендију иако су резулттати врхунски спрам услова. Нажалост, ни наш клуб на Лиману није добио никаква средства ни од покрајине ни од града, то су неке ствари на које не можемо да утичемо иако наш Нови Сад и Лиман имају историју када је реч о овом спорту. То боли, навикли смо на то. Та цела ситуација настаје  са почетка бављења нашег спорта 2018. године и нажалост неке ствари не можемо да променинимо. Генерално, уз наше породце и пријатеље гледамо да направимо добре приче да се можемо бавити  овим спортом наредни период. 

Шта је  био изазов, какве успомене те вежу за прве почетке? 

- Прво првенсто је најлепше које смо освојили и њега ћу се увек радо сећати. То је 2018. године у Ремсу. Веже ме јако пуно лепих успомена, али и под знацима наводника ружних успомена. Ти сви догађаји су ме некако ојачали и побољшали ми карактер. Немам фаворите међу турнирима где ми је било најлепше. Захваљујући овом спорту добио сам нешто што ми друга дешавања не би донела, а то је упознавање других култура и начина живота и како се други људи опходе једни према другима. Завршио сам социологију на Филзофском факултету у Новом Саду. Просто се те разлике осете у свету и то ми је највећи утисак у овом мом бављењу спортом, што сам надоградио моје страно, а што ми је помогло да се изградим као личност. 

Које су то особине које усвојио приликом тренирања текбола? 

- Пре свега да имам разумевања и да постанем отворенији, почео сам да прихватам неке ствари које чине нормалност наших живота и оплемењују нас у сваком смислу те речи. Друго, просто сам усвојио постојање различитости између људи како људи схватају одређености спорта и да нису сви као ми. Вреднују се неке друге врдности које нису уско везане за спорт и немају тендецију да постану толико егоистични. 

Шта те привукло према текболу, откуд то после завршене социологије? 

- То се тако наместило.Ја сам играо двадесет година тенис главом и прешли смо Богдан и ја на текбол који је сличан спорт само се игра на закривљеном столу. Један се игра на земљи или бетону, а текбол се игра на закривљеном столу. Али генерално, сличан је спорт, слични су фудбалски елементи. Наши добри резултати су ме гурнули да се бавим текболом. 

Фото: Приватна архива

Колико си медаља овојио на самом почетку? 

- На првом турниру на ком смо учествовали смо били трећи, на другом турниру смо постали светски прваци. Било је 60 нација који су тада већ играли три четри године, тако да смо ми у суштини изузетно талентовани. Почели смо да се бавимо баш рано. Сви су знали ко је Роналдињо, и ко не прати спорти спорт зна ко је. Познанство са тим нас је надахнуло да се упустимо у све то. Освојили смо око двадесетак турнира укупно и јо гомилу сребрних и бронзаних медаља. Омиљени турнир је свакако прво првенство и један турнир у Португалу, остао је у сећању као и први турнир кад сам био на америчком континенту у Лос Анђелосу. 

Шта планираш у наредном периоду? 

- Спремамо се за следећу сезону. Сваке године се почетком године се сурећемо са новим изазовима. Гурамо Сизифов камен уз брдо. Почетком године креће се у потражњу за спонзорима и сл. План је да се спремимо за први турнир у марту. Једва чекамо да се припремимо за све што нам предстоји.  

Како видиш спорт у будућности, има ли шансу да буде на Олимпијади? 

- Био је у ужем избору за Олимпијске изборе Лос Анђелосу 2028 године. Нажалост, није прошао. Неки план је да то буде 2032. у Бризбејну, да ли ћемо ми играти, то не могу да знам.  Иако овај спорт играју на врхунском нивоу у четрдесетим годинама. То су ствари на које не можемо да утичемо. Спорт има шансу да заврши у Олимпијади у Бризбејну. Ушао је на континеенатлинм олимпијским играма, Тако је било у Азији, тако је било у Афричким, следеће године ће бити у Јужној Америци. Спорт полако расте, не може као неки спорт који постоји сто годнина. Када је реч о Србији, колико год Савез играо главну улогу у томе, ту би морало да постоји јасан план града или државе, Покрајине, тај спорт може да донесе Србији медаље у будућности. Може да донесе талентоване играче, али нажалост данашњој омладини ако не пружите све на тацни, неће желети да се труде. Спорт је доста напредавао, а они би морали да раде. Морала би да постоје стручна лица и план финансија како то спровести у дело. Ово питање није за мене, већ за људе који се баве културом спорта. Зашто би се ико одрицао медаља, Србија је представљена на највећем могућем нивоу. Не треба пуно улагања као у фудбалу, кошарци и неким другим спортовима. Конкуренција постаје све већа и већа, мора да се уради много ствари да би дошло до промена. Нисам сигуран колико људи код нас размишљају годинама унапред.  Ми смо годинама радили, од пете године смо играли ножни тенис, онда смо радили 20 година, да бисмо направили ово што имамо сада. То није дошло, што је неко пуцнуо прстима, ми смо радили и радили, дружили се и играли фудбал. Калили смо се на улици, градили карактер , а то данашња деца немају. 

Фото: Приватна архива

Да ли мислиш да би својим успесима, појавом могао да допринесеш у развоју спорта? 

- Не знам да ли можемо лично ја и  Богдан, мој партнер, али генерално, прошле године смо добилy награду од града Новог Сада, плакету. Спортски Савез не може да додели нама било какву награду, јер ми нисмо спорт  у оквиру закона. На европским олимпијским играма смо узели сребрну медаљу, били смо четврти на светском првенству а сад су нас просто заборавили. Мени је то јасан доказ у очима колико труда улажемо. Причамо о томе дан укажу поверење и част што смо предстаљали Србију. Не помињем Савез сам, већ надлежну страну која је за то задужена. 

БОНУС ВИДЕО: