Након пропасти Првог српског устанка 1813. године, Вук Караџић је као и многи Срби из устаничке Србије избегао у суседну Аустрију. Силом прилика обрео се са члановима породице у Земуну, одакле је убрзо прешао у Беч. Тамо је и упознао своју животну сапутницу Бечлијку Ану Марију Краус, са којом се и оженио.
Вук и Ана имали су укупно тринаесторо деце (девет кћери и четири сина), али су нажалост проживели сличну судбину као и Вукови родитељи. Доста деце преминуло им је у раној младости, још као деца (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Петоро од њих није ни две године навршило, четворо је умрло пре ђачке клупе, двоје у 17-ој и 18-ој години. Здрелу животну доб доживели су само ћерка Мина и син Димитрије. Они су уједно и једини надживели своје родитеље.
Како се Димитрије није женио сматрало се да је Мининим одласком потпуно угашена Вукова лоза. Међутим, према записима савременика Димитрије је у Русији имао ванбрачног сина. Након неуспешне чиновничке каријере у Кнежевини Србији, где је због алкохола и дугова изгубио службу и редовна примања, Вуков син се 1866. године обрео у Петрограду где је на основу завршене војне академије стекао официрски чин. У Србију се поново вратио 1876. године где у саставу одреда руских добровољаца учествовао у српско-турским ратовима 1876-1878. године. Након тога поново се вратио у Русију, где је и умро од туберкулозе 21.новембра 1883. године.
Фото: Википедија
Име ванбрачне супруге са којом је добио дете није познато, али је једна породица брижно неговала свест и успомену на порекло од Вука Караџића. У српској јавности тек век касније сазнало се да је руски песник и преводилац Николај Владимирович Стефанович (1912 -1979) чукунунук знаменитог српског реформатора.
Николај је рођен 1912. године у Варшави, али су се убрзо по његовом рођењу, родитељи Владимир Митрофанович Стефанович (преминуо 1916. године) и Олга Петровна (преминула 1947. године) преселили у Русију. Тамо је Николај Стефанович провео цео свој живот, заволевши руски језик и руску културу. Према мишљењима књижевних критичара његова поезија одражава све облике словенске душе, њене наде, чисте пориве и трагање за правом вером. Можда је на све то утицало његово српско порекло, односно крвна повезаност са чувеним српским књижевником Вуком Караџићем.
Николај Стефанович био је вишеструко талентована личност: дипломирао је књижевност и глуму, а био је поштован и као одличан пијаниста. Његову свестрану каријеру дубоко је пореметио Велики отаџбински рат (1941-1945). У тренутку немачког напада на Совјеткси Савез, Николај је био глумац позоришта Вахтангов, а на дан када је бомба пала на ову зграду, задесио се међу неколицином живих закопаних испод рушевина. Колеге и другови умирали су у мукама, гушећи се један по један пред његовим очима, али смрт овога пута није успела да га стигне - жив је извучен испод рушевина.
Фото: Музеј Вука и Доситеја
Време није успело да залечи траг овог сусрета са смрћу. Рат је променио његову душу, лишио га лаког сагледавања животних радости, али, на срећу, није могао да уништи таленат, високи таленат једног песника. Увидевши ову своју несрећу, он је своје мисли и сву наду окренуо Богу. Али чак и као дубоко православна особа, понекад је падао у очајање, готово неверје. Обожавао је природу као дело Бога, опевао је женственост као оваплоћење Богородице.
"Николај Стефанович добро је познавао језике народа Југославије јер је његов отац (Владимир Митрофанович Стефанович) био Србин." забележио је Јефгениј Данилов у песниковој биографији. За живота није објављивао своје песме, али је постхумно у Русији објављено неколико књига његове поезије, од којих је последња "Поезија и песме".
Николај Владимирович Стефанович умро је 14. априла 1979. године, у Москви. Да ли је имао потомака није познато, па се стога сматра да је он уједно и последњи потомак Вука Стефановића Караџића.
БОНУС ВИДЕО:
