У великој исповести певач је открио како се играо са другарима из краја, као и за чиме жали и шта никада није имао.
- Имао сам безбрижно детињство. Било је пуно играња - "тапке", "кликери", играли смо рата, "лозинке", "јањине", "зубе", "викторије". Када смо порасли са картама смо играли "лоре", "мау, мау". "Ризико" смо правили од гумица. Морао си да будеш маштовит, није било толико играчака. Моје одрастање је било напољу и кад је лето и кад је зима. Санкање, грудвање... - присећа се певач и открива за чим жали из детињства:
Фото: Небојша Параушић
- Нисам имао у животу све што сам пожелео. Ево, бицикл никада нисам имао. Буразер је имао бицикл и онда мене родитељи мотивишу, кажу ми: "Хајде, ти буди одличан и купићемо ти бицикл", а ја се мислим у себи: "Никад ти бицикл нећеш да имаш". Говорио сам често брату: "Дај круг, да возим мало". Лопту праву никада нисам имао, а ко год је имао ту кожну лопту, и изнео је напоље, онда нам каже:"Е, немој јако да шутираш." Такво је време било, није било новца ни за лопту. Неко је донео из иностранства. Била је она специјалка, када те неко напуца, све те пече. То детињство је било шоу.
Марко објашњава да много тога није добио у тренутку када је тражио, а како каже због тога је и научио да поштује све што су му родитељи пружили.
- Раније је постојало велико поштовање, данас нико не поштује никога, што је трагично. Школе нису васпитно образовне установе, већ само образовне установе. Учитељ више не може да васпита твоје дете, да му заврне уши, зулуф, јер си био неваспитан и безобразан - прича певач који не крије да је и сам био помало неваљао:
Прочитајте још
- Био сам и више него несташан клинац. Завршио сам и неколико пута у ћошку. Био сам први или други разред, тада сам похађао школу у Словенији. Била је велика табла и још једна из два дела. Гледао сам неки филм са Брус Лијем и тада сам, као мај гери, скочио и табла је пала. Покушавао сам да вратим таблу на место, нико није хтео да ми помогне. То је било велико разочарање за мене као дете, што ми је касније помогло у животу да схватим какви су људи. Дошла је учитељица и пита нас ко је ово урадио, ја сам рекао да сам то био ја. Нисам хтео да се вратим на своје место, остао сам ту да одслужим казну, био сам љут на све који нису хтели да ми помогну - прича Булат са сетом у гласу не кријући да је као мали осећао да није пожељан у друштву.
- Да, био сам одбачен од стране друштва, то ми се исто десило у Словенији. Тада сам имао пет година. Пита васпитачица чега бисмо се играли, а деца као деца, сви кажемо "рата". Она даље пита: "Ко ће да буде партизановац?", Марко Булат диже руку, нико други није хтео. Ко хоће да буде Немац, сви дижу руке. И ја опет у себи гледам - ово су све моји непријатељи.
Иако је било време немаштине, Булат признаје да није било потребе за физичким радом и послу на њиви.
- Нисам радио ништа од пољопривредних послова. Са 20 година сам почео да певам, до тада сам ишао у школу, вртић, основна, средња школа, после тога у војску и онда сам почео да певам. Када сам стигао у Београд имао сам 10 година, и овде сам био лепо прихваћен. Имао сам проблем само док сам се привикао, овде сам морао да научим ћирилицу, јер је тамо била латиница. Нисам знао азбуку, само абецеду. Било је прилагођавања - прича он и открива да је свој живот замишљао другачије:
- Као мали сам желео да правим цртане филмове, да завршим ликовну академију. Почео сам 1993. да певам на сплаву Лукас, онда сам завршио Академију Српске православне цркве за уметност и конзервацију. Опет сам завршио факултет који сам желео. Живот те не пита. Какви цртани филмови у време инфлације.
Фото: АТА имагес
Љубави је како каже, било, али сећање га баш не служи. Са нама је поделио причу каквим се све џентлменским форицама служио како би освојио девојке.
- Не сећам се баш тих првих љубави. Знам само да је била једна девојчица ту са Новог Београда. Желео сам да јој поклоним ланчић и да је пољубим и рекао јој: „Зажмури“, али је нисам пољубио. Срце ми је толико лупало да је нисам пољубио. Имао сам само 10 година тада, био је то велики страх за мене. Тада нисам имао храбрости - каже Марко и открива како је упознао своју садашњу супругу Марију.
- Садашњу супругу сам упознао на наступу. Изродила се љубав, виђали смо се, а онда сам схватио да је то особа која ми изузетно прија. Одлучио сам да она буде моја супруга, на шта је пристала, на моју срећу. Запросио сам је после само два, три месеца. У зрелијим годинама човек зрелије поступа. Само сам јој рекао бирај датум за свадбу. Освојила ме је умиљатошћу, искреношћу. Када ти неко фали, и не трудиш се да разумеш зашто ти фали, само мораш да разумеш да је то љубав.
(24седам)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
