Душко је пензионисани пуковник Војске Југославије и Војске Србије. Био је ратни командант 53. граничног батаљона Приштинског корпуса Војске Југославије током битке на Кошарама.
Педесет и трећи гранични батаљон није имао резервне положаје. Он је обезбеђивао и бранио најтежи и најсуровији део државне границе где су наши граничари гинули и у миру и у рату. Поред наших храбрих пилота они су имали најтежи задатак од свих јединица тадашње војске.
Дакле,1998. и 1999. година су биле веома тешке, али српски граничари су били војници у обавезном војном року који су имали изузетну способност одбране. Душко је у интервјуу за наш Нпортал истакао да му је жао свих оних војника који су страдали за домовину и истакао је да они требају бити понос и узор млађим генерацијама као и да се неговање патриотизма мора наставити.
Сиви дани деведесетих су одузели животе многи младића. Како сте се тада осећали и које мисли су Вам биле у глави?
- Наша позната глумица, Мира Бањац након смрти глумца Небојше Глоговца и Маринка Маџгаља је рекла следеће:
"Ја кад видим младост да нестаје, срамота ме што сам жива". Ја данас, кад видим младост која је нестала тих деведесетих година, срамота ме што сам жив. Мада сам и ја деведесетих година у току дешавања био у тридесетим годинама. Мисли тада и мисли данас нису исте.Тада сте једноставно размишљали да извршите задатак, оно што вам је поверила држава. Једноставно, били сте на то сконцентрисани и нисте размишљали о последицама које се могу десити. Неке одлуке које сам тада доносио, не знам данас да ли би имао храбрости да их донесем. једоставно, смо били пипримљени на то. Односно ја сам од 1987. године, од почетка своје службе био у јединицама фришког корпуса. Просто је таква ситуацијаа била и навикли смо се на такву ситуацију.
Тако, да оног дана кад је почела нато агресија тих деведесетих година сваки дан смо били у ратном стању.
"Циљ битака на Кошарама и Паштрику је био одбрана државне границе што је имало за резултат, до када није потписан Кумановски споразум ниједан страни војник није крочио својом ногом на територију Савезне Републике Југославије, односно на територију Косова и Метохије."
Битка на Кошарама почела је 9. априла, а завршила се 10. јуна 1999. године. У јавности се не помиње толико често битка на Паштрику и "Операција Стрела" која се одиграла 26. маја, а била је од изузетног значаја за Србију. Поменута војна операција садржана Ослободилачком војском Косова, НАТО војницима и страним плаћеницима. Командант је истакао да је незахвално што се у јавности пореде те две битке.
Фото:Википедија/принтскрин/Милан Новаковиц/Профимедиа/гоогле мапс
-Битке на Кошарама и Паштрику су биле у сврху одбране државне границе. Веома је незахвално што се у јавности често говори која је битка важнија. Да ли је битка на Кошарама или Паштрику? То је као када би питали да ли је важнија Церска или Колубарска битка? Важне су биле обе битке. Покушаћу да објасним у чему је значај на Кошарама, а у чему је на Паштрику. Значај битке у ширем реду карауле Кошаре, огледа се у томе што је то био почетак кобне агресије на нашу земљу. И да су албански терористи и албанска регуларна армија успели да продру на територију Косова и Метохије, то би закомпликовало даљу ситуацију. Дакле,то је био почетак агресије и било је битно задржати аресоре на државној граници.
Битка на Паштрику се одвијала крајем маја почетком јуна. Значај је те битке је да се одбрани државна граница, јер циљ агресора је био да се заузме неко веће место као што је Призрен или Ђаковица . Циљ је био да се зазуме неко важније место како би они имали успех у току копнене агресије. Да закључимо, циљ битака на Кошарама и Паштрику је био одбрана државне границе што је имало за резултат, да када је потписан Кумановски споразум ниједан страни војник није крочио својом ногом на територију Савезне Републике Југославије, односно на територију Косова и Метохије што је нашем политичком и војном руководству дало могућност да дође до каквог таквог споразума као што је резолиција 12 /44.
-Цела Југославија, а посебно приштински корпус и трећа армија, имала су два јединствена задатка. Први задатак је био да људство и материјална средства сачувају од масовних удара из ваздуха и са дистанце. а други задатак је био да се ни по коју цену не дозволи да стране трупе силом уђу на простор Савезне Републике Југославије, односно на простор Косова и Метохије. Ми смо одлично познавали тај простор, познавали рејоне и били на све то припремљени. Знали смо да не можемо никакву помоћ добити са стране, једноставно, ослонили смо се сами на себе. Успех одбране државне границе треба преписати пре свега војницима на добровољном служењу војног рока, умешном командовању и на неки начин предузимању мера против ваздухопловних напада. Нама је у току 78 дана агресије погинуло више војника у борби са шиптарским терористима него у борби против нато авијације. Дакле, ми смо били припремљени на то што нас очекује. Није било никаквог изненађења.
Колико је било војника, да ли их је било довољно и како су текли разговори?
-На граници и на караулама није било довољно војника да одбране државну границу. Али, наша јавност треба да зна поготово људи који нису упућени. Припадници граничних јединица не бране државну границу, они обезбеђују државну границу, њихов задатак је да зауставе агресоре на државну границу док не дођу јединице из дубине. Граничари су тај задатак завршили. Али, треба имати у виду следеће: у време Нато агресије смо били најтежем могућем положају. Имали смо агресију од једне од најмоћнијих војних авијација на свету и имали смо оружану побуну, а нисмо имали ниједног савезника. Образложење, зашто на државној граници није било више војске лежи у чињеници да је велики број јединица био ангажован на повлачењу оружане побуне на простору Косова и Метохије, јер знате после ОЕПС-а био је кордириран напад авијације и оружане побуне. У томе се дакле огледа ситуација, граничари су издржали цела три дан и одлучили даљи ток битке карауле Кошаре.
Како су текли разговори између војника?
-Па верујте, то су заиста били обични разговори. Сећам се приче двојице војника. Када је близу њих пала минобацачка мина, тада су остали живи, тада су се загрлили. Могу да тврдим да су граничари били најбољу војници. О томе најбоље говори изјава комаданта генерала Лазаревића која гласи: "Пре агресије, у току агресије и након агресије командовао сам различитим саставима војске и полиције, највише поверења имао сам у војнике граничарске јединице. "
"Приликом повлачења са Косова и Метохије упечатљив призор остао"
Видео сам ту колону и сетио се те приче и то је на мене оставило утисак, како се та колона повлачила и никада је нећу заборавити- присећа се комадант.
Да ли је било знакова за примирје?
- Тај дан кад је потписан Кумановски споразум, апсолутно нисмо ни знали да је потписано и примирје. Како се ближио крај рата и како је опадао интензитет ваздушних удара у Централној Србији, тако се интензитет ваздушних удара појачавао на простору Косова и Метохије. Они су тада имали одређенна сазнања да нису нанели губитке фриско корупус на простору Косова и Метохије. Чекали смо примирје, али никада га нисмо могли осетити. За мене је приликом повлачења са Косова и Метохије упечатљив призор остао. Сетио сам се приче старих Ђаковчана који су говорили 1941. године када су Италјани заузели Ђаковицу, заузели Метхоју, да су Срби и Црногорци из Ђаковице и Дечана кренули ка Чакору, да беже према Црој Гори. Чело је било на Чакору, а зачеље на Ђаковици. Исто тако је било и 1999. године. Видео сам ту колону и сетио се те приче и то је на мене оставило утисак, како се та колона повлачила и никада је нећу заборавити.
Како данас живе породице погинулих војника?
-Када су у питању породице погинулих, томе је на неки начин посвећена посебна пажња. Када се заврши рат, држава збрине породице погинулих, ратне инвалиде, рањене војнике. Породицама погинулих се одаје се на неки начин признање, међутим много је ратних ветерана, војника који су оболели од последица рата а да не знају да је та болест од тога и по том питању би заиста нешто требало да се уради. Одликовања заиста сваком пријају и она не сам да треба да служе борцима, већ њиховим потомцима, даљим генерацијама. Мало је закашњено са тим, имајући у виду шта се све дешавало две хиљадитих година. Али, ево сада разим манифестацијама обележавамо догађај 1998. и 1999. године, да не помињем да је 1998. годинна исто била тешка. За крај бих поручио младим људима да пре свега негују патриотизам и да им борци служе за пример. Понављам још једном, а то би хтео да буде ударно у овом тексту, да су нато агресију , изнели војници на редовном служењу војног рока. Због тога је обавезно враћање служење војног рока.
БОНУС ВИДЕО:
