Професор Владета Јеротић био је чувени српски неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник и академик САНУ, а народу са ових простора оставио је у наследство много поучних мисли и смерница. Његове речи данас се цитирају у многим областима – од брака до религије и социокултурних феномена. Најзначајнији су нам савети они које нам је оставио када је реч о васпитању деце.
А професор Јеротић деце имао ниије, и то је била туга коју је носио.
Професор је имао супругу, која је умрла петнаестак година пре њега. Наставио је да живи сам, окружен књигама и пријатељима који су га обилазили.
Фото: В. Данилов
Својевремено је истакао да је његова највећа срећа што је успео да превазиђе своју највећу тугу – прихвативши чињеницу да нема децу.
Прочитајте још
О томе какав је човек био, најбоље говоре његова дела, мудре мисли које нам је оставио у књигама и телевизијским гостовањима.
Смирен и скроман, зрачио је хришћанском мишљу и у правом смислу осећао емпатију за човека који је у невољи и коме треба помоћи, говорио је својевремено новинар Александар Гајшек, аутор емисјие „Агапе“, у којој је с професором причао о свим важним животним и духовним темама.
- Приватно је водио најскромнији могући живот. Он о томе није причао. Динара није узео од својих продатих књига, рекао је да све то иде задужбини Владете Јеротића. А ако није продао милион књига, није ниједну. Ни трибине ни наступе није наплаћивао. Живео је практично од своје пензије и све друге додатне приходе је делио и помагао другима - изјавио је за Блиц Гајшек.
Занимљиве детаље свог живота Јеротић је открио у својој аутобиографији:
- Рођен сам у Београду, у чиновничкој породици, августа 1924. године. ‘Јединац у мајке!‘ Док сам био мали, понекад сам питао родитеље зашто немам брата или сестру. Касније, оваква питања била су све ређа, па ми се, на крају, чинило да је баш добро што сам јединац јер сам уживао у нарцистичким предностима јединца.
Фото: Милена Анђела
Даље пише да је већ за време гимназијског школовања лагано откривао у себи, као и у односима са људима, приличне недостатке и пукотине карактера само једног детета у породици.
- И данас сматрам да је један део сенке у мојој личности (како је Јунг назвао ‘палог брата‘ у нама, односно инфериорни део личности) – само делимично коригован свесним увидом, радом на себи и повољним спољашњим условима – треба приписати егоизму, који увек прети да набуја у јединца у породици, над којим родитељи претерано лебде и стрепе. Отуд сам препоручивао већини мојих пацијената, познаницима и млађим пријатељима да имају више деце, пошто је породична динамика у таквим породицама много природнија и нормалнија, него тамо где расте једна биљка која ће, можда, дати цвет, али то никад није сигурно.
О томе колико је волео друге људе – иако није имао брата ни сестру говори прича о разлога да упише медицину и постане неуропсихијатар.
После једне озбиљније повреде ока и првог озбиљног заљубљивања у једну удату жену, офталмолошкињу, која га је лечила и излечила, одлучио је да студира медицину, а када се један његов добар друг нагло разболео од схизофреније, и после годину дана лечења умро (од туберкулозе плућа), чврсто је решио да се упише на медицину ради психијатрије.
- Веровао сам онда, у својој омнипотенцији, да ћу разрешити тајну схизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим схизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија.
На Медицинском факултету дипломирао је 1951, специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957, а од 1958. до 1961. боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где је специјализовао психотерапију. Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду. Његова предавања била су увек препуна, слушали су их студенти са свих факултета БУ.
Фото: А. Станковић
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака.
У својим радовима је писао да се људска психа састоји од три „паралелно и непрекидно активна” слоја, који се заснивају на веровањима и обичајима из паганизма, Старог завета или Новог завета. Од 1984. године Јеротић је био члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности (Одељења језика и књижевности). Био је и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду.
Преминуо је у 94. години, 4. септембра 2018. у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу. Део Далматинске улице у Београду, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу.
БОНУС ВИДЕО:
