Писац је цео свој живот волео само једну жену и био је у стању да је чека до смрти. Међутим успео је да је дочека и досања за живота, али то је на жалост трајало веома кратко. Мада верујемо да би њему и читав животни век био мали да га проведе са својом музом и вечитом инспирацијом.
Фото: Википедија
Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу. Била је ћерка имућног трговца Стевана и Борке. Још као мала показивала је уметничке склоности, па ју је отац послао у Беч на школовање. Тамо се усавршавала у Школи примењених уметности, да би се касније специјализовала за позоришни и модни костим. 1931. године Милица долази у Београд и постаје сликарка костима, односно костимографкиња у Народном позоришту.
У то време се и удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца са којим се 1939. године преселила у Берлин, где је и упознала Иву. Ненад је у Берлину постављен за аташеа за штампу. С обзиром на то да Милица није могла да буде само супруга аташеа, у Берлину је радила као модни дописник Политике.
Други светски рат био је мучан како за Ненада, који је добар део рата провео у логору Дахау, тако и за њу. Ипак, када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду је процветао и тако је Милица могла да засија у свом таленту. У свеопштој немаштини правила је костиме само од жеље, маште и креативности.
Фото: Википедија
Андрић је био пријатељ овог пара и све до Ненадове смрти чезнуо је за Милицом, која је била његова инспирација и љубав. У писмима која је слао овом пару, Андрић се потписивао као Мандарин, јер му је тај надимак управо она наденула.
Прочитајте још
Након готово 20 година дружења и познанства, 1957. године, Ненад је преминуо. Писац више није знао како да крије своју љубав према Милици, па су се само годину дана касније Иво и Милица венчали. Тада је открио да је Милица заправо "Јелена, жена које нема". Она није плод маште, већ је плод његове вишедеценијске чежње за Милицом.
Милица је уз њега била у једном од најважнијих тренутака у животу – на свечаности поводом доделе Нобелове награде за књижевност, 1961. године. Њихова веза је, нажалост, трајала много краће од чежње и чекања. Милица је 1968. године преминула. Тада је написао:
"Сада видим - наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, иако нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења."
Након њеног трагичног одласка, он се сасвим повукао у себе, избегавао је друштво и догађаје, а здравље га је све више попуштало. Преминуо је 7 година касније, 1975. године, а његова урна је положена у Алеји заслужних грађана, поред гроба његове једине љубави.
Иза њега су остала безвременска дела која имају универзалну вредност и његова љубав са Милицом Бабић о којој се и данас пише и прича.
