Пијатељство Дражена Петровића и Владе Дивца било је симбол Југославије, које се распало као и наша некадашња велика земља и то, рекло би се, због исте ствари - политике. Легендари кошаркаши који су исписивали историјске резултате су били нераздвојни, свакодневно су се чули, а на терену су били непобедиви, све док није почео рат...
Фото: Н. Параушић
Мали, како су звали хрватског кошаркаша Дражена Петровића, рођен је 22. октобра 1964. године у Шибенику. Са Цибоном је освојио две титуле првака Европе, а као репрезентативац Југославије био је светски и европски првак. Пре неколико година проглашен је најбољим европским играчем свих времена. Био је спортиста 100 одсто. И на терену и ван њега. Поседовао је неискварену дечју радост и наивност, као и племениту зрелост и искреност човека који познаје себе самог.
Погинуо је 7. јуна 1993. године у саобраћајној несрећи у Немачкој. Сахрањен је у Загребу, где данас постоји музејско-меморијални центар који носи његово име. Споменици у његову част такође су подигнути у Лозани и Шибенику, где је урађена бронзана статуа његове фигуре у седећем положају. Са крова велике дворане у Њу Џерсију виси његов дрес са бројем три. Кошарка и даље вапи за Драженом.
Дражен није могао да функционише ако његови пријатељи нису били срећни. Доводио је на ручак децу из вртића којима мама није стигла да нешто скува. Био је живахан и енергичан, али то га није омело да буде одличан ученик. Његови родитељи говорили су како му оцене нису биле поклањане. Држао је до образовања, а пре него што је отишао у иностранство, дао је две године на Правном факултету.
Прочитајте још
У Загребу је био звезда и то је прихватао као део посла којим се бави. Девојке су га јуриле, али он је био толико стидљив да су у почетку његови пријатељи више профитирали од популарности коју је имао код лепшег пола. Људи из његовог окружења говорили су како га новац уопште није интересовао. Говорио је - Кад стекнеш милионе и даље можеш само једном да ручаш и у једном кревету да спаваш.
Фозо: Јутјуб принтскрин/Гианни Дее
Трошио је нормално за младића који је рано почео да зарађује озбиљан новац. Када је постао звезда, људи су му се често обраћали за помоћ. Упознао је једном приликом човека из Подгорице, који му је затражио новчану помоћ како би отишао у иностранство. Дражен му је дао 10.000 марака.
Човек је отишао Швајцарску, завршио медицину и стекао велико богатство.
- Две године након Драженове погибије, на загребачком гробљу Мирогој где је сахрањен, пришао ми је један господин и рекао - Госпођо Петровић, ја сам ваш дужник. Испричао је да му је Дражен дао тај новац, променио живот и никада није тражио да му то буде враћено - присетила се Бисерка Петровић, његова мајка.
Дражен Петровић био је припадник вероватно најјачег кошаркашког тима, репрезентације Југославије, за коју су многи говорили како би једина могла да победи оригинални амерички дрим-тим са Џорданом, Меџиком, Бирдом... У друштву Дивца, Кукоча, Рађе, Даниловића, Паспаља, Ђорђевића, Вранковића и других, допринео је томе да се наших кошаркаша сви плаше.
Међутим, распад заједничке државе значио је и разлаз ове репрезентације. Док је са спортске стране пролазио кроз најзначајније тренутке своје каријере, Дражен је приватно био веома погођен ратом који је беснео на овим просторима. Био је дете из мешовитог брака и није могао да схвати шта се то догађа и због чега су његови сународници приморани да изаберу страну.
Током распада југословенске државе, друштва и репрезентације, на површину је избила прича о краху великог пријатељства између Дражена Петровића и Влада Дивца. Ова тема овековечена је у филму Некад браћа, америчке ТВ куће ЕСПН.
Фозо: Јутјуб принтскрин/Гианни Дее
Њих двојица били су најбољи пријатељи, цимери у репрезентацији и две европске звезде америчке лиге. А онда је Дражен, како Дивац сведочи у филму, престао да се јавља без икаквог објашњења.
Међутим, томе је претходио догађај са Светског првенства у Аргентини 1990. године, где се Југославија попела на највише постоље. Током славља на паркету, један навијач улетео је на терен носећи хрватску заставу. Дивац је пришао, отео му је и уклонио са терена сматрајући да је такав потез непотребан и националистички, јер су они репрезентација Југославије, а не Србије или Хрватске.
- Били су нераздвојни, велики пријатељи. Осетила сам да нешто није у реду када је Дивац са Лејкерсима гостовао у Њу Џерсију. Питала сам шта се догодило, али Дражен ми никада није дао одговор на то питање. Зашто, најискреније, не знам. Ваљда га је нешто мучило, можда бисмо данас знали да је ту. Не мислим да је на Драженов и Дивчев однос утицало Светско првенство у Аргентини, када је Владе након финала уклонио хрватску заставу са терена. Он је дошао да изјави саучешће, али није имао снаге да било шта каже. Осетила сам велику љубав тог тренутка - искрена је била Бисерка у разговору за НИН.
Након свега, Дражен Петровић одабрао је дрес хрватске репрезентације, чије је боје бранио све док није дошло до саобраћајне несреће у којој је изгубио живот.
Тог кобног седмог јуна 1993. године, хрватска репрезентација слетела је на аеродром у Франкфурту. Боравили су у Пољској, где су се спремали за Европски шампионат у Немачкој. Није кренуо са остатком тима у Загреб авионом, већ је чекао тадашњу девојку, кошаркашицу и манекенку Клару Саланци, да дође по њега колима. Драженове ствари стигле су у Загреб, он никада више није...
Како је познато, Клара је управљала голфом у којем је поред нашег кошаркаша возила и пријатељицу, турску кошаркашицу, Хилал Едебалу. Како се наводи возила је 160 км/х и убрзо се голфом "забила" у мерцедес.
Иако је Клара по плану требало да Дражена покупи са аеродрома и одведе у Минхен, на путу се десио судар, а кошаркаш је у том моменту спавао на сувозачевом седишту и при удару је испао из аутомобила и на месту погинуо.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
