У дипломатском свету Османског царства српски језик је играо значајну улогу, с обзиром на то да је српски народ у извесном смислу инкорпориран у феудални систем Отоманске империје, те је играо важну улогу и у политичком и у друштвено-културном животу Царства. На основу турских извора, закључује се да је српски језик био дипломатски језик у средњовековној Турској. Турски извори сведоче да се на турском двору у 15. и 16. веку учио – српски језик.
У библиотеци џамије Сулејманије постоји из тог времена четворојезични уџбеник за учење страних језика: арапског, персијског, грчког и – српског, који је био намењен принчевима и онима који су се спремали за највише државне функције.
У обимној литератури о султану Мехмеду II може се наћи податак да је он још као млад учио поменута четири језика. У самом наслову поменутог четворојезичног уџбеника види се да је српски учен на отоманскоме двору – Lûgat-ı Arabî ve Lûgat-ı Farsî ve Lûgat-ı Rûmî ve Lûgat-ı Serfî (Језик арапски и језик персијски и језик грчки и језик српски).
Фото: Википедија
Поред султанског монограма (натписа у виду два преклопљена слова) Махмуда I, на насловници се налази монограм султана Бајазита II (1481-1512), из чега се закључује да је уџбеник настао много пре владавине Махмуда I и да је чуван у личним библиотекама више турских султана.
Уџбеник је био направљен као збирка кратких реченичних фраза за употребу у свакодневном говору. Фразе сваког језика написане су арапским писмом и то врло прецизно како би се што лакше савладао изговор речи.
Прочитајте још
Изворни народни турски језик сматрао се језиком ниже културе, као што је народни српски језик био “језик свињара и говедара”, у односу на арапски и персијски који су доминирали у исламској цивилизацији.
"Турцизми" потичу из арапског и персијског језика
Тек ће се у 19. веку међу турским интелектуалцима и писцима родити свест о потреби поједностављења језика и враћања народном, што ће се остварити тек у 20. веку. Због ове чињенице већина речи које редовно узимамо за "турцизме" у српском језику, заправо потичу из арапског и персијског језика.
Фото: Јутјуб принскрин/Velicanstveno Stolece
Посебно треба истаћи чињеницу да је у уџбенику из султанске библиотеке записан говорни српски језик, што је од великог значаја имајући у виду да извора говорног језика, осим можда неких спорадичних пробоја у средњевековну црквену литературу, практично нема.
Неке српске речи које су прихваћене у турском језику су "Божић" (Бождук), затим краљ, краљица, чета, вишња... Оне се користе у крајевима у којима је живело много људи са овог поднебља. Наши термини из области рударства такође су били у употреби. У неком тренутку, српски језик био је један од званичних на турском двору, јер је много људи са ових простора ту држало јаке позиције.
(Блиц жена)
БОНУС ВИДЕО:
