Џеки је био чудна фигура међу британским и империјским трупама у Првом светском рату, јер су само Јужноафриканци могли да прихвате павијана као маскоту пука. Међутим, ово није био обичан павијан - интелигентан и интуитиван какав је био, Џеки је стекао славу и постао икона ратни херој у Јужној Африци и Енглеској.
Ова необична прича почиње у августу, сада већ давне 1915. године на породичној фарми на периферији Преторије. Наиме, фармер Алберт Мар пронашао је павијана на свом имању те је одлучио да га усвоји као породичног љубимца и назове га Џеки.
Чудан избор маскоте
У то време, Први светски рат је био у пуном јеку и Алберт Мар, заједно са многим младим Јужноафриканцима се пријављује за војну службу. Он је мобилисан 25. августа 1915. године, додељен му је чин редова, а распоређен је у Трећу јужноафричку пешадијску бригаду, која је била намењена борби у Француској.
Тужан јер мора да остави Џекија, Мар закључује да би ипак боља идеја била да његов љубимац пође са њим. Не очекујући позитиван одговор, питао је надређене да ли мајмун може да пође са њим и на његово изненађење добио позитиван одговор. У почетку је Џекијево присуство углавном било игнорисано, али он се добро понашао и имао је импресивно држање да је та кратко време усвојен као маскота Трећег јужноафричког пешадијског пука, пише јужноафрички сајт специјализован за војну историју.
Фото: Јавно власништво
Након што је уврштен у службу, за Џекија је направљена посебна униформа са капом и пуковским ознакама. Као и сваки војник, и мајмун је добио платну књижицу и сопствене оброке. Такође је вежбао и марширао са својом четом и генерално забављао људе. Таква забава се показала од непроцењиве важности у наредним месецима јер је војницима значајно подизала морал и ублажавала досаду изазвану застојем у рововском рату када је бригада стигла до Француске.
Прочитајте још
Џеки је своју униформу поносно носио, а био је познат и по томе што је умео да запалио цигарету или лулу за своје "пријатеље". Такође, био је обучен да салутира када би видео надређеног официра који је прошао поред њега. Он би стајао опуштено када би му било наређено, раздвојеним ногама и рукама иза леђа у војничком стилу.
За столом је користио нож и виљушку, као и шољицу чаја.
Фото: Јавно власништво
У рату
Алберт Мар и Џеки постали су нераздвојни, а прву ратну акцију видели су током Санусијеве кампање. Сануси су верска секта са пребивалиштем у Либији и Египту, који су били савезници Отоманског и Немачког царства. У лето 1915. године, Османлије су убедиле Великог Санусија да прогласи џихад и нападне Египат који су окупирали Британци. Ова бригада, заједно са другим британским снагама, послата је у Египат да оконча устанак Сенусија џихадиста.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У бици код Агагије, 26. фебруара 1916. године, у борби против Сенусија, Алберт Мар је погођен и рањен у раме. У његовој непосредној близини налазио се мајмун Џеки који је постао избезумљен и није знао шта да ради док је његов власник лежао погођен. Одлучио је да Алберту лиже ране и овом акцијом покушавања спасавања свог палог друга, Џеки је у очима припадника пука постао више од маскоте и кућног љубимца - тада је постао прави саборац и друг.
Након залечења ране, Алберт Мар се поново вратио свом пуку. Он и Џеки су у рату провели три године, углавном распоређени на Западном фронту борећи се у рововима у Француској и Фландрији.
Његови оштрији животињски инстинкти показали су се веома вредним ноћу када је био на стражи са Албертом, а био је посебно користан због свог оштрог вида и оштрог слуха. Он би давао рано упозорење на кретање непријатеља или предстојећи напад оглашавањем и повлачењем Албертове униформе.
Фото: Јавно власништво
Рањавање
Пред сам крај рата, 1918. године, бригада нашла се под тешким гранатирањем док се повлачила у Белгији током битке, а да би се заштитио, Џеки је био виђен како махнито покушава да изгради зид од камења око себе. Нажалост, није стигао да заврши изградњу свог штита када га је шрапнел ранио у руку, а други му је умало одсекао ногу.
На почетку, Џеки је одбијао да га евакуишу носилима и уместо тога, покушавао је да настави са градњом свог заштитног зида,, шепајући около у болу на ономе што му је некада била нога коју су држале само тетиве.
Шта се даље дешава најбоље је описано речима потпуковника Вудсенда из Краљевског медицинског корпуса који је био лекар.
- Био је то гадан призор; малишан, ношен од стране свог чувара, лежао је и стењао од бола, а човек је плакао. „Мораш нешто учинити за њега, он ми је спасао живот у Египту. Он ме је неговао од дизентерије”, рекоа је Алберт. Бабун је био тешко рањен, док је његова лева нога висила на комадићима мишића. Поред тога, имао је и назубљена рана у десној руци.
Одлучили смо да пацијенту дамо хлороформ и превијемо му ране. Да је умро под анестезијом, можда би то било најбоље. Пошто никада раније нисам дао анестетик таквом пацијенту, мислио сам да ће то бити највероватнији резултат. Међутим, хлороформ је залио као да је у питању виски. Било је једноставно ампутирати ногу маказама, а ране сам очистио и превијао колико сам могао.
Тада је настао проблем шта даље чинити с њим. То је убрзо решио његов власник: „На војсци је“. Дакле, прописно обележен, број, име, инјекција, природа повреда итд. одведен је на пут и возилом Хитне помоћи послат у болницу.
Фото: Јавно власништво
Није било сигурно да ли ће хлороформ и операција убити Џекија, али занимљиво је рећи да када је официр који је командовао пуком отишао да га обиђе у болницу, Џеки је сео на кревет и салутирао му.
Демобилисан
Био је то крај активне службе за Мара и Џекија, а рат се завршио убрзо након тога 11. новембра 1918. Обојица су отпремљени у Енглеску, где је Џеки одмах стекао славу у британским медијима.
Од септембра 1919. године, Џеки и његов власник Алберт су помагали Црвеном крсту у сарадњи са јужноафричком владом у сврху прикупљања новца за болесне и рањене војнике. Успели су да прикупе огромну суму новца за Фонд за удовице и сирочад тако што су дозволили јавности да плати пола круне да држи руку Џеки и пет шилинга за пољубац павијана.
Фото: Јавно власништво
По повратку у Јужну Африку, Џеки је одликован медаљом за храброст и унапређен из редова у каплара. Поред тога, добио је службене отпусне папире, војну пензију, плус образац за цивилно запошљавање за отпуштене војнике. Мајмун је постао прави ратни ветеран и на рукаву је носио једну златну траку и три плава шеврона, што је означавало три године служења на фронту.
Након повратка кући, Џеки је поново прослављена и постала је главна атракција. Предводио је победничку параду Треће јужноафричке пешадијске бригаде, а поново је био присутан на Паради мира на Црквеном тргу у Преторији 31. јула 1920. године, где је поносно примио медаљу за службу грађана Преторије.
Алберт Мар и Џеки су се вратили на своју породичну фарму, али крхко стање у којем је Џеки био од ужаса рата трагично га је убило 22. маја 1921. године. Током необично интензивног стреса изазваног грмљавином, доживео је срчани удар када се у близини зачуо снажан удар грома.
Ово је био тужан крај једне од најистакнутијих маскота Јужне Африке. Оплакивао га је и много му је недостајао, посебно његов пријатељ, друг и блиски сапутник Алберт Мар, који је преминуо у 84. години, у Преторији, у августу 1973.
БОНУС ВИДЕО:
