Реч "Алилуја" је славословни усклик, који на хебрејском значи "Хвалите Бога" или "Хвалите Господа" («аллелу» = хвалите и «ја» или «јах» = скраћени облик за неизрециво име Јахве). Он је из Псалама и из његове употребе у јудејском богослужењу храма и синагоге, прешло у Нови Завет и литургијску праксу васељенске Цркве.
Славословни узвик и поклич
У Откривењу Јовановом га сусрећемо четири пута, увек у смислу славословљења и увек у веома очигледном литургијском оквиру (Откр. 19, 1.3.4.6: "И после овога чух као глас силни народа многога на небу где говори: Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашему... И поново рекоше: Алилуја!... и поклонише се Богу који седи на престолу, говорећи: Амин! Алилуја!... И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, где говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему...").
"Алилуја" је, у складу са својим граматичким смислом и својом библијском прошлошћу, у хришћанском предању најшире употребљено као славословни узвик, као нека врста радосног поклича, или поздрава, или као подстицај на хвалу Богу.
Такође, "Алилуја" је на неки начин и врста победничког поклича и претпоставља рат против супротстављених демонских сила и његов срећан завршетак, дакле, повезан је са судом Божијим над грешним светом.
У западној традицији алилуја је посебно обележје ускршње литургије.
Прочитајте још
БОНУС ВИДЕО
