Вјера Мујовић проговорила је о детињству, операцијама, признала је како је поднела смрт драгих људи као и развод од немачког лекара, Штефана Прајса.
- Рођена сам у Београду. Детињство сам провела у Подгорици, тачније Титограду. Била сам ћутљиво дете у најранијем детињству. Малтретирали су ме старији рођаци којима сам била поверавана на чување. Моји родитељи су много радили. Обоје су били лекари, педијатри. Моја мајка је из Скадарлије дошла у Црну Гору. И деда је био рођен у Београду, баш у Скадарлији. Мој прадеда Милош Мандић се оженио Маријом, Далматинком, и дошли су из Лике у Београд. Деда Бата Мандић био је пола века мајстор светла у Народном позоришту. До краја живота декларисали су се као Личани. Моји Мандићи су блиски рођаци с Теслином мајком Георгином, то јест Ђуком. Бака Персида Петровић била је модисткиња, правила је шешире. Моја мајка Љиљана требало је да студира сликарство, била је изузетно талентована за то. Због једне нељубазне лекарке, на матури Прве мушке гимназије, решила је да студира медицину. Увек је била доследна својим заветима, па је после педијатрије постала психотерапеут и бавила се дечјим душама и мукама одрастања. Мој отац Трифун је био горштак, рођен у брдима, у Лијевој Ријеци, пешачио је до школе и назад девет километара. Лечио је најтеже болести код деце. Био је најскромнији човек кога сам срела у животу - присетила се свог детињства глумица која је потом проговорила о селидбама.
Фото АТА имагес
- У детињству сам највише волела шетње са оцем. Селили смо се 13 пута и те шетње су биле највећа константа и мир. Висећи мост над реком Морачом који се "тресе" и неће да падне - допадале су ми се те вибрације. А онда ми је мајка испричала како се претходни мост једног јутра срушио. Често сам ту страхоту замишљала пред спавање... Била сам наизглед васпитана. Али много сам псовала - у себи. Мислила сам како су одрасли блесави, јер не умеју да открију колико сам, у ствари, безобразна... Мајка је тренирала спартанство, тако да ме је облачила као сироче, до те мере да су се згражавали. Стално сам носила нешто закрпљено. Чак је и учитељица молила моју мајку да ме лепше облачи. Ја тога, срећом, нисам била свесна. А пре него што сам кренула у школу, шишали су ме до главе неколико пута - једном због вашки, једном због практичности - причала је Вјера.
- Кад сад ово овако набрајам, морам признати да сам се уморила - од себе. Као да сам нека досадна штреберка. Али овде нису доживљаји с путовања, лудовања, славља, сузе, 12 операција, заљубљивања, срећа, разочарања, узлети... Пријатељи, смејање, кукање, сумње, радости... Често се осећам као да сам живела тако згуснуто да је то некад било тешко гледати, а камоли мени - издржати. Ја јесам фаталисткиња и екстремисткиња, али - много је. Имам потребу мало да предахнем и застанем. Али живот не да, не дозвољава.
Прочитајте још
Фото: АТА имагес
Смрт драгих људи
- Смрт је нешто с чиме сам се непосредно суочила последњих неколико година. Отишли су стари глумци - Милена и Драган, дивни млади глумци - Маринко Маџгаљ, Глоговац... Отишао је мој професор Бајчетић. А онда је дошла корона. Остала сам без тетке, а касније и без родитеља. Одлазак родитеља у кратком периоду заиста је највећа туга у мом животу. Кад је отишла моја тетка, завршило се моје детињство. То некоме може да изгледа сулудо, незрело, у овим годинама крај детињства, али заиста је било тако. Ја сам разабирала њене ствари, крштенице мог деде, бабе, прабабе... То је био стан у који сам долазила за време распуста из Црне Горе, у коме сам провела своје студентске дане, своју младост.. На крају, највредније теткино стало је у једну кутију. Као она кутија од ципела у којој су остале све нечије фотографије, коју помиње Момо Капор. Или реченица Марине Цветајеве која ме расплаче: "Живот и смрт у фусноти." Као велика глупача, мислила сам да ће моји родитељи отићи у сну. И да је то далеко. Нисам мислила о болу, о недостајању, о сузама, о празнини, о људима који су их волели и који ће ме стално подсећати на њих и њихова дела. О знаковима који долазе од њих. Њихов одлазак је моја највећа животна туга.
Развод и нова љубав
- Срећа је у тренуцима, долази на махове, треба је чувати у депоима срца и душе. Бајка мог брака са Штефаном, која је почела и крунисана на небу, завршила се у неким облацима нејасног облика. Располућеност, растрзаност... Пресудиле су даљине. Сваки, па и мој екстремизам и фатализам могу ограничено да трају, морају да добију меру и уземљење. Ипак, развод је био у другом плану у односу на смрт мојих родитеља. Плачем. Кад год се расплачем, мислим на моју мајку, која би се љутила на моје сузе. Није се уопште плашила смрти, негодовала је кад сам ја била тужна због њене болести. Кад је одбила терапију, рекла је: "Живела сам пуним животом, како сам хтела! Толико година свега, па доста је. А тамо, имам друге планове." Коначно, она је "видела" Милоша, моју нову љубав, пре мене. Сад се осмехујем и бришем сузе. А мама и тата ме гледају с мог радног стола.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
