Своју прву улогу Надаревић је добио већ у првом разреду када је на школској приредби глумио Црвенкапицу. Учитељица га је за ту улогу изабрала јер је имао дужу косу и пискутав глас, па је личио на девојчицу. Када је кренуо у Гимназију постао је члан аматерског казалишта „Виктор Цар Емин“, па се љубав према глуми претворила у позив.
Рани живот и образовање
Рођен 2. маја 1943. године у Бањалуци, Мустафа Надаревић је био плод љубави Мехмеда и Асје, двоје људи чија се прича није одвијала типичном путањом. Прича о њиховој љубави започела је бурама и невременима, будући да су се њихови родитељи оштро противили њиховом венчању. Али као што је то често са правом љубављу, препреке су постале мостови, и на крају су се спојили у браку. Међутим, Мехмед је с 28 година трагично преминуо од туберкулозе, оставивши Асју, тада 22-годишњу удовицу, да сама одгаја малог Мустафу.
Услед тешке материјалне ситуације, Асја је донела одлуку да Мустафу пошаље на школовање у Загреб. Иако је тамо провео само годину дана, ово искуство је обликовало његов поглед на свет. Након повратка у Босански Нови и завршене основне школе, сели се код деде и баке у Ријеку.
Фото: Д. Миловановић
Страст према глуми
Још као дете, Мустафа је показивао необичну склоност ка глуми. Можда је први знак његовог будућег талента био када је у првом разреду основне школе, са пискутавим гласом и косом која је била дужа него код већине дечака његовог узраста, одабран да игра Црвенкапицу на школској приредби. Ова необична, али преслатка улога, била је само почетак његове страствене везе са глумом.
У гимназијским данима, његова љубав према уметности је додатно цветала. Постао је члан аматерског позоришта “Виктор Цар Емин”. Оно што је започело као хоби, убрзо се претворило у позив који ће дефинисати његов живот.
Прочитајте још
Филмска и телевизијска каријера
Каријера Мустафе Надаревића је богата и разноврсна, а свака улога коју је одиграо била је сведочанство његове посвећености и страсти према глуми.
Улога Зијаха у Кустуричином филму “Отац на службеном путу” 1985. (уз Микија Манојловића и Мирјану Карановић) године показала је његову изванредну глумачку способност. Уследили су хитови попут “Глембајеви”, “Већ виђено”, “Глуви барут”, “Кудуз”, “Пушка за успављивање”, “Ничија земља”, “Празник у Сарајеву” и многи други.
Међутим, многи ће га најбоље памтити по његовој улози у серији “Луд, збуњен, нормалан” где је, уз Сенада Башића и Моамера Касумовића, тумачио незаборавног Изета Фазлиновића.
На дан мајчине смрти играо представу
"Кад ми је мајка умрла изашао сам у позориште да играм улогу. Тако ми је било лакше. То је бежање од стварности и бежање у лук који нисам ја, онда мање боли. Добра глума је задња степеница ка шизофренији. Мораш се дати јако, а са друге стране остати здрав у глави", испричао је једном приликом Надаревић.
Љубавни живот
Мустафа се током свог живота женио три пута, а сваки брак носи своју јединствену причу.
Његов први брак био је са Јасном, с којом има ћерку Нађу, данас историчарку уметности. Након осам година заједничког живота, њих двоје су се растали, али су остали повезани кроз своју ћерку.
Његова друга супруга била је Снежана. Са њом је добио двоје деце: сина Ашу, који је постао успешан спортиста, и ћерку Нану која се данас бави маркетингом и ради као ПР менаџерка за реномирани козметички бренд из Америке.
Трећи пут се оженио 25. априла 2012. године са Славицом Радовић, талентованом костимографкињом и сценографкињом. Нажалост, њихова љубавна прича била је краткотрајна. Након што се десет година храбро борила са злоћудним тумором, Славица је преминула у Љубљани 7. јуна 2012. године.
Заједно су провели 15 година, али њена смрт их је раставила, што је глумац веома тешко поднео.
"Уметност живљења и глуме негде су врло близу, с тим да је глума боља, јер на сцени можеш умирати много пута, а остати жив. Нажалост, живот је неталентовани глумац. Када нас једном неко напусти, онда је то заувек. Остаје само умеће преживљавања. И сећања", записао је Надаревић у својим аутобиографским записима у којима стоји и како је Славицу срео, запросио и био јој велика подршка током њене борбе са канцером дојке.
"Никад нисам гледао људе ко је које вере, занимало ме само колико је човек човечан, колико је друг, колико је поштен, колико је пријатељ. Тврђи верници су се женили са својом вером и нису пристајали на другачије. Али они треба да знају да има и људи из мешовитих бракова који не гледају живот кроз веру".
Каже да, док га је одгајала мамина мама био је примораван да учи о вери, а њега то није занимало
"Док сам долазио код те баке у Босански Нови она ме терала увече да "учим", то значи да се молим Богу, да клањам. А ја као дете сам био уморан, по цели дан се играо са децом трчкарао, само сам чекао да легнем да спавам, а бака није имала разумевања, она је мене тад мучила. Ја верујем, не могу бити без вере, али агностик сам, нисам атеиста. А друга бака ме никад није терала да идем у цркву, али смо код ње славили и Божић и Ускрс, иако је деда, њен муж, био муслимам, славили смо све."
"Дружио сам се са свим верама и никад ми не би пало напамет да некога мрзим зато што није исте вере као ја. Ја да сам бирао не бих се хтео родити као Мустафа. То сам добио и живио сам са тим. Оно што ми се није свиђало у васпитању то сам одбацивао, а оно што ми се свиђало, практиковао сам са људима око себе. Цео живот живиш, учиш и одгајаш се, а умреш неодгојен."
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
